Prirodne katastrofe su deo ekološke sfere u kojoj
živimo. Uragani, poplave, zimske oluje i zemljotresi igraju važnu ulogu u
regulisanju većih prirodnih sistema od kojih svi mi zavisimo. Pokušaji da se
fizički modifikuju ovi sistemi često imaju ozbiljne posledice uključujući povećani
nivo ugroženosti od opasnosti i štete nakon katastrofa. Ugroženost kritične
infrastrukture je usko povezana sa otpornošću, koja podrazumeva kapacitet
takvih sistema da se oporave od posledica katastrofa ili njihov kapacitet da
odgovore i da se izbore sa ekstremnim opasnostima. Kvantitativni pristupi u
inženjerskim naukama pokušavaju da procene otpornost infrastrukture sa ciljem
smanjenja gubitaka kroz istraživanje i primenu naprednih tehnologija koje
poboljšavaju inženjerstvo, strategiju planiranja pre pojave i strategiju
opravka nakon pojave. Da bi se kritična infrastruktura na adekvatan način
zaštitila uz pomoć raznovrsnih strukturnih i nestrukturnih mera, veoma je
značajno dobro poznavanje njihovih primarnih i sekundarnih uticaja. Upravo
stoga, prvi korak u zaštiti kritične infrastrukture bi bila izrada procene
ugroženosti teritorije lokalne samouprave u okviru koje bi se identifikovale
sve potencijalne prirodne katastrofe. Nakon toga, svakako bi bilo potrebno preduzeti odgovarajuće mere ka poboljšanju
otpornosti same kritične infrastrukture koja je od krucijalnog značaja za
funkcionisanje zajednica. Otporne zajednice mogu da se saviju pre ekstremnog
udara prirodnih katastrofa ali ne pucaju. One su svesno izgrađene da budu jake
i fleksibilne a ne lomljive i krhke. Njihovi vitalni sistemi puteva, komunalnih
usluga i drugih institucija podrške su dizajnirani da nastave funkcionisanje u
sučeljavanju sa porastom vode, jakim vetrovima i potresima zemlje. Naselja i
preduzeća, njihove bolnice i javni bezbednosni centri su locirani u bezbednim
oblastima a ne u poznatim visoko rizičnim oblastima. U takvim naseljima zgrade
su izgrađene ili adaptirane da zadovolje građevinske standarde osmišljene da
umanje pretnje od prirodnih opasnosti. Prirodni ekološki zaštitni sistemi kao
što su dine i močvare, se čuvaju kako bi zaštitili funkcije ublažavanja
opasnosti kao i njihove tradicionalnije namene. Upravo stoga zajednice otporne
na katastrofe su održivije od onih koje ne razvijaju sveobuhvatnu strategiju
koja inkorporira ublažavanje opasnosti u njihove trenutne i tekuće aktivnosti izgradnje,
dizajna i planiranja kritične infrastrukture. Preduzimanje odgovarajuće mere za
osiguranje veće otpornosti i održivosti pre svega zahteva sticanje većeg
poštovanja opasnosti koje dominiraju u određenoj oblasti. Zajednicama širom sveta, na raspolaganju stoje brojne
strukturne i nestrukturne mere zaštite kritične infrastrukture od posledica
prirodnih katastrofa. Od stepena poštovanja neophodnosti njihovog
implementiranja zavisi otpornost same lokalne zajednice. Za takve zajednice
kritična infrastruktura izgrađena prema odgovarajućim zakonima može biti
otpornija na raznovrsne posledice i uticaje prirodnih katastrofa. Stoga, manje
je verovatno da će takva infrastruktura biti oštećena zbog jakih vetrova,
poplava, olujnih talasa, zemljotresa itd.
Za citiranje gore prikazanog rada koristiti: Cvetković,
V. (2014). Zaštita kritične infrastrukture od posledica
prirodnih katastrofa.Sedma međunarodna znastveno-stručna konferencija
,,Dani kriznog upravljanja", Zbornik sažetaka. Hrvatska: Velika
Gorica, str. 232.
