УЛОГА ШКОЛА У СМАЊЕЊУ РИЗИКА ОД ПРИРОДНИХ КАТАСТРОФА

Izvor slike:http://www.edgazette.govt.nz/Articles/Article.aspx?ArticleId=8533


Када се говори о смањењу ризика од природних катастрофа, са правом се може рећи да школе представљају незаобилазне субјекте који имају све значајнију улогу. Оне играју кључну улогу у обезбеђивању основних информација о природним катастрофама у једној локалној заједници. Шиваки наводи да је значај школског образовања о природним катастрофама нагло порастао, износећи следеће разлоге: деца су најосетљивија категорија  у једном друштву; она представљају будућност; школа је центар образовања и сами резултати образовног процеса се преносе на њихове породице и саму локалну заједицу; школе се препознају као центри културе и образовања.[1]

Искуство је показало да је приступ квалитетним образовним програмима о природним катастрофама од круцијалног значаја у заштити деце и њихових породица. Такође је наглашено да се уместо разматрања деце и жена као најугроженије категорије (жртве), они могу бити препознати као доприносиоци опоравка заједнице пред претпоставком да су стекли солидна знања о природним катастрофама и отклањању њихових последица. При томе, жене играју значају улогу у процесу образовања деце и у вези са тим потребно је више укључити мајке у процес образовања о природним катастрофама, јер ће оне то знање преносити на своју децу. Многи истраживачи и службеници запослени у одговарајућим органима Уједињених нација приликом самог разматрања смањења ризика од катастрофа, акценат стављају на безбедност школских зграда и образовање о катастрофама.[2] Међутим, безбедност школских објеката је корисна за смањење ризика од природних катастрофа у кратком периоду, док образовање о природним катастрофама има много значајнију улогу у развоју културе смањивања ризика на дуже стазе. Shaw i Kobayashi (2001) наглашавају да школе имају важну улогу у повећавању нивоа свести ученика, наставника и родитеља. UNISDR је спровео кампању засновану на посматрању деце која су најугроженија популација током природне катастрофе, полазећи од чињенице и да образовање у погледу смањења ризика од природних катастрофа у великој мери утиче на повећање нивоа свести и у самој заједници.[3]

Само образовање у вези са ризиком од природних катастрофа може бити заступљено кроз посебне или кроз имплементацију у основне наставне програме. Даље, такво образовање се може реализовати кроз наставне и ваннаставне активности (као што су нпр. различите радионице, игре итд). Иако васпитање и образовање младих за заштиту живота, здравља људи и животне средине има своје полазиште у породичном и предшколском васпитању, школа је у остварењу тог циља незаменљива. Школа је дужна да развија знања, свест и навике којима се опасности предупређују, заправо, у својој основној функцији она има задатак да човеку омогући, с једне стране, владање над природом, а сa друге, заштиту од опасности које га могу задесити и од саме човекове ,,природе“.[4] Важна је свест да се од опасности ,,не може побећи“, него се оне могу само предупредити, односно последице спречити знањем, свешћу и васпитањем до аутоматизма навика. При томе, васпитање за активну и пасивну заштиту себе и других, физичког интегритета или природних својстава и животне средине, при чему се стварају навике и осећања одговорности, истинољубивости, хуманости, праведности, скромности, предмет је васпитног деловања управо школског образовања.

Улога образовања у смањењу ризика од природних катастрофа је често директно или индиректно регулисана законским и стратешким документима. Рецимо, у закону о ванредним ситуацијама Републике Србије у тачки 6 са насловом обучавање и оспособљавање, а у члану 119 пише да се ради стицања потребних знања из области личне и колективне заштите, грађани се обучавају и оспособљавају за превентиву заштиту и спасавање. Надаље стоји да се обучавање врши у оквиру основног и средњег образовања ради стицања знања о опасностима од природних и других катастрофа и заштити од њих, у складу са посебним законом и одговарајућим програмом.[5]

---

[1] Lindstone, J.: Isto, str 45.

[2] Petal, M.: Education in disaster risk reduction. In: R. Shaw, R. R. Krishnamurthy (Eds), Disaster management: Global challenges and local solutions (pp. 285–320). India: Universities Press, 2009.

[3]UN/ISDR. (2007). Building disaster resilient communities. Good practices and lessons learned. Available at http://www.unisdr.org/eng/abouty/education-good-practices.pdfwww.unisdr.org/eng/abouty/education-good-practices.pdf (Accessed November 17, 04 2013).

[4] Kuroiwa, J. A.: Peru’s national education program for disaster prevention and mitigation (PNEPDPM). Training and Education for Improving Earthquake Disaster Management in Developing Countries, UNCRD Meeting Report Series, 57, 95–102, 1993.

[5] Zakon o vanrednim situacijama Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/2009.

Види опширније о ванредним ситуацијама:

1. Цветковић, В.: Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013.

2. Цветковић, В.: Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.