Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама (монографија)

 У монографији су анализирани задаци интервентно-спасилачких служби (полиције, ватрогасно-спасилачких јединица и служби хитне медицинске помоћи) у ванредним ситуацијама које су изазване злоупотребом опасних материја. Посебна пажња је посвећена организацији рада, тзв. „менаџменту 8 корака“, и безбедности припадника ових служби. Дакле, реч је о ванредним ситуацијама које, због злоупотребе опасних материја, условљавају реализацију посебних задатака од стране једне или више интервентно-спасилачких служби.

  Имајући у виду то да између задатака ових служби нужно мора да постоји јасно разграничење послова са прецизно утвр ђеним надлежностима, у раду је посебна пажња посвећена анализи њихових задатака који су дефинисани законом. Управо стога, посебна пажња је посвећена задацима обезбеђивања и криминалистичке обраде лица места које спроводи полиција, са посебним освртом на њену улогу у координирању осталих служби безбедности. Када је реч о ватрогасцима-спасиоцима, акценат је ставље на разматрање тактике спасавања повређених и гашења пожара у опасном окружењу. Учињен је осврт и на службу хитне медицинске помоћи која мора да прилагоди своју организацију пружања прве помоћи новонасталим околностима. Стога је посебна пажња посвећена тријажи, транспортовању и припреми болница за пријем повређених. Схватајући значај и неопходност ефикасне координације рада тих служби, наглашен је значај сагледавања и анализе њиховог организовања и деловања на лицу места терористичког акта. То је учињено из аспекта (на глобалном Западу већ дуже време развијеног и имплементираног) стандарда тзв. „процедуре 8 корака“ (Eight Step Process), која је првенствено намењена координирању рада у терористичким ванредним ситуацијама. Најзад, указује се и на потенцијалне опасности по живот и здравље припадника служби у поступку отклањања насталих последица, са посебним освртом на мере заштите.

За цитирање користите: Цветковић, В. (2013). Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић.
Наручите ваш примерак: knjiga.katastrofe@gmail.com

УЛОГА ВАТРОГАСАЦА-СПАСИОЦА У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА ИЗАЗВАНИМ ЗЛОУПОТРЕБОМ ОПАСНИХ МАТЕРИЈА

Ватрогасно-спасилачке јединице (у даљем тексту ВСЈ) обављају различите видове послова од пожара, техничких интервенција па до отклањања последица ВС изазваних злоупотребом ОМ.  Једна су од малобројних организација која има довољно особља спремног да одреагује у сваком тренутку, уз минимално време за припрему и одржавање бројне опреме неопходне за овакве интервенције. Интервенције са ОМ се налазе у групи догађаја који нису учестали у раду ВСЈ, али се захтева континуирано усавршавање стечених вештина и проширење знања неопходних за адекватан и ефикасан одговор на терористички напад. Сходно њиховим обавезама, ВСЈ су способне да се адаптирају свакој ситуацији и проблему. Jедан од несумњиво најизазовнијих задатака са којима ће се сусретати ВСЈ у XXI веку јесте, заштита људи од могућих претњи терористичким нападом, а посебно нападом ОМ. Обука и планирање, у циљу осигуравања успешне координације и постизања највеће могуће сигурности ће помоћи у томе да одговор ове јединице буде што је могуће више ефикаснији. То ће омогућити да заштита људи буде учињена са максималним успехом. Приликом отклањања последица терористичког напада, ВСЈ морају бити адекватно обучене, опремљене и едуковане. На првом месту ватрогасци-спасиоци морају познавати ОМ. Када интервенишу у опасном окружењу, а без потребног знања о скривеним опасностима и исправним процедурама (поступцима) за борбу са ОМ, цену обично плате својим животима. Игнорисање може бити разлог да се не препозна опасни потенцијал неких опасних материја, али нестручност је чест узрок за грешку или пропуст да се обезбеде одговарајуће мере заштите, које би могле да спрече или умање незгоду. Без обзира што ће терористи уклонити сваки траг који би указивао на врсту ОМ, веома је важно да ове јединице буду у стању да препознају трагове на лицу места и симптоме на жртвама као и друге важне чињенице, и то чим стигну на лице места. Добра обученост и познавање свих симптома и индикатора оваквих терористичких напада је од пресудног значаја за безбедност ватрогасаца-спасиоца на лицу места. Ове јединице имаће задатак да лице места учине што је могуће безбеднијим. Оне ће преузети водећу улогу по питању здравља и безбедности особља свих ИСС које раде у оквиру унутрашњег кордона. Међутим, препоручљиво је да се о безбедности особља постигне договор између релевантних служби присутних на лицу места, након прикладне процене ризика. Често ће ВСЈ управљати приступом у унутрашњости кордона у оквиру система контроле подручја терористичког напада, а у договору са полицијом у вези са тим ко би требао да има приступ. У овим ВС приоритетне дужности ВСЈ су: 1. да стигну што пре на лице места терористичког напада; 2. да стекну представу о томе шта се дешава; 3. да разраде тактичке задатке поступања како би што ефикасније отклонили последице терористичког напад. При томе, њихови конкретни задаци би били: 1. гашење и превенција пожара; 2. спасавање живота, спровођењем акција потраге и спасавања; 3. пружање различитих видова хуманитарне помоћи; 4. откривање, идентификација, праћење и управљање ОМ и заштита животне средине; 5. стручна и техничка подршка другим хитним службама. ВСЈ своју интервенцију започиње након  пријема дојаве о догађају. 

Сам пријем дојаве садржи стандардна питања као што су: шта и где се догодило; која опасна материја је у питању; колика је количина ОМ; ко јавља и који је број телефона са којег се јавља. Најбоља ситуација би била када би се знало о којој се ОМ ради што је редак случај са изненадним терористичким нападима. Међутим, на основу разноразних информација може се поставити претпоставка о врсти ОМ: има ли угрожених лица у околини, какво је њихово понашање, да ли материја испарава, које боје су паре, да ли примећује необично понашање животиња у околини, како изгледа биљке у околини итд. Управо на основу оваквих информација, могу се донети прелиминарне процене о ОМ. Рано препознавање и идентификација ових материја, омогућиће ВСЈ да одреди димензије опасности, као и мере предострожности које ће бити захтеване. С овим циљем, планом за реаговање у ВС треба размотрити следеће: потенцијалне локације критичне инфраструктуре; врсте и карактеристике ОМ које може бити искоришћено за терористичке нападе; опасности од ОМ; опрему и залихе које ће бити потребне да спрече или ублаже настале последице; могућа средства различитих служби за ублажавање последица. Након пријема дојаве, врши се алармирање јединица које је од великог значаја за почетак тактичког дејства ВСЈ. Алармирање јединица се може изводити звучним или светлосним сигналом. По алармирању, припадници ВСЈ, опремљени личном заштитном опремом, у најкраћем могућем времену заузимају места у ватрогасно спасилачким возилима одређеним за интервенцију и спремним за излазак и кретање до места интервенције. ВСЈ током кретања до лица места, прикупља информације о интервенцији које могу бити везане за: спољашње обележје места догађаја које је добијено дојавом са лица места и које им командно оперативни центар преноси путем радио везе, и лични закључци руководиоца интервенције о оперативно-тактичким особинама објекта. Циљ извиђања је прикупљање података на основу којих руководилац интервенције може правилно оценити ситуацију и, с тим у вези, донети исправна решења о употреби одговарајућих средстава и опреме за интервенцију, и предузети одговарајуће мере заштите у складу са опасностима на лицу места. Основни задаци извиђања интервенције су: утврђивање места где се налазе људи, опасности по њих, путеви и начин њиховог спасавања, одређивање места и размера пожара или неке друге интервенције, утврђивање објекта који гори, као и правца и брзине ширења пожара, уочавање опасности од експлозије, тровања, обрушавања и других опасности које усложавају акцију гашења, одређивање могућих путева и праваца увођења снага и средстава. Само извиђање треба да буду обављено одмах, да би се утврдио степен оштећења и започела процена  повреда  и броја мртвих. Ограђен простор и приступни путеви се успостављају да би се дозволило ватрогасцима-спасиоцима и полицијским службеницима да одраде своје задатке и како би се спречио још већи хаос на лицу места терористичког напада.Када је реч о терористичком нападу изазваном употребом ОМ, оперативни приоритети ВСЈ били би: сачувати животе људи и особља ИСС; задржати пробој опасних материја у оквиру области из које су потекле; сачувати животну средину и имовину. Управо стога, да би се ефикасно отклониле последице терористичког напада потребно је да ВСЈ: препознају претње од ОМ; предузму мере личне заштите; изолују проблем; евакуишу угрожене особе из забрањене и зоне ограниченог приступа; известе претпостављене о свим информацијама у вези ВС. Они морају лицу места приступити крајње обазриво, водећи рачуна о личној безбедности. Они морају пажљиво проценити који је простор захваћен опасним материјама. Том приликом препоручују се коришћење двогледа и не приближавање превише. У складу са доступним информацијама потребно је обезбедити минималну безбедну удаљеност. Имајући у виду све до сада речено, може се рећи да ће ватрогасци-спасиоци који први стигну на лице места терористичког напада, бити уплашени тиме колико задатака треба да обаве у току најкраћег времена, као и сложеношћу и величином размере терористичког напада. Чак ће се и већина искусних руководиоца ВСЈ наћи у проблему, јер је потребно донети одлуку у што краћем времену, а ипак са друге стране је потребно сагледати велики број фактора који утичу на доношење исте. Кључ за ове инциденте треба да буде ступање у командни начин рада, тј. успоставити одговарајући систем управљања. Командно-оперативном центру се требају давати извештаји и обавештења о ново насталој ситуацији ако је потребно. Ове јединице требају преузети иницијативу како би контрола лица места била ефикаснија. Ово може обухватати следеће кораке: позивање на план заштите од удеса, прегрупација екипа које су дошле на лице места, позивање додатне помоћи уколико има за то потребе, итд.Када је ВСЈ стигла на лице места ВС потребно је да одреди безбедно место за паркирање возила. Возила се требају паркирати даље од магацина, просуте запаљиве течности или зграда које би могле да одлете у ваздух. Одмах након тога потребно је установити неопходни надзор: ВСЈ требају поставити командни штаб на место које се лако може уочити и коме је лако прићи; требају означити простор за пристизање потребних специјалних екипа; одредити зоне опасности, ако је потребно, и означите њихове границе траком, ужетом, знацима, итд. Веома је битно да ВСЈ у сарадњи са полицијским службеницима, забрани улаз у забрањену и зону ограниченог приступа свакоме ко не задовољава следеће критеријуме: не поседује одговарајућу личну заштитну опрему, не поседују личну опрему за деконтаминацију, није упознат са процедуром која регулише понашање и поступање у наведеним зонама. Након свих ових активности, ВСЈ приступају процени ове ВС. Да би се извршила квалитетна процена потребно је да се сагледају следеће чињенице: какви су временски услови, има ли пожара, изливања или цурења; какав је рељеф; ко/шта је у опасности; да ли је евакуација неопходна; који ресурси (људи и опрема) су потребни и одмах на располагању; који су поступци код неутрализације, деконтаминације и одлагања опасне материје; шта се може одмах урадити, а са чим се мора сачекати; итд. Они морају идентификовати ОМ на основу свих расположивих информација и трагова. У складу са тим информацијама, они ће проценити све остале ризике и донети адекватне одлуке. Оне ће се приоритетно односити на вршење евакуације угрожених људи; спречавање настанка пожара у условима када до њега још није дошло; обарање ,,облака“ или паре ОМ, односно смањење опасних концентрација, када је то могуће; затварање пукотина и отвора кроз које истиче или се шири опасна материја; спречавање ширења материја и испарења по тлу и свим просторима испод нивоа тла; испумпавање или претакање опасних материја, итд. Припадници ВСЈ, неће обезбеђивати лице места, јер ће те послове обављати полицијски службеници са одговарајућом личном заштитном опремом. За руководиоца интервенције, од приоритетне је важности је да изврши процену и третман области захваћене Ом. Иако је одвођење великог броја жртава за кратко време практично немогуће, ипак је могуће да буду померени на погодну локацију. Уколико жртве прилазе ватрогасцима-спасиоцима и ометају их тражећи негу, оне могу бити усмерене на погодну локацију. Зависно од интензитета оштећења, спасилачки тимови за случај рушења треба да буду позвани што раније. Зависно од тога о којем тиму се ради, стручњак за статику и рушење зграде, треба да одреди која су места сигурна за ватрогасце-спасиоце, а која нису. Иако ватрогасци-спасиоци желе да пожуре са пружањем помоћи, они требају разумети да је секундарно, накнадно рушење објеката велика опасност приликом терористичких напада. Већина покретних жртава напустиће и сама опасно место уколико буде усмеравана. Уколико ватрогасци-спасиоци користе мегафон у циљу усмеравања жртава да изађу из рушевина, и уколико правилно процене место терористичког напада избећи ће се многе жртве које би могле да настану услед заробљавања у згради. Веома је битно да ВСЈ предузму све одбрамбене мере на самом лицу места: лоцирати командно место супротно од најугроженије зоне опасности; лоцирати командно место радије унутар зграде него возила. Зграде пружају бољу физичку заштиту  и лакше су за затварање (пломбирање). Будући да су  опасни гасови тежи од ваздуха унутрашња просторија на средњем спрату би била добар избор; искључити централне вентилаторе и опрему за вентилацију; направити станицу за деконтаминацију на улазу у зграду; ако је могуће направити собу унутар које ће постојати пречишћен ваздух; направити план евакуације и спасавања са лица места. Планирање одговора на евентуалну употребу ОМ мора да се деси пре наступања таквог случаја. Увек је важно мислити унапред и имати план чак и за најгоре могуће сценарије. Ако ове јединице буду деловале брзо и сврсисходно, ако на време спасавају жртве и ако се тела погинулих збрињавају на правилан начин и организовано, могуће је ограничити последице напада и смањити ефективност истог. Уколико би реакције ВСЈ и наравно, осталих ИСС(полиција и служба хитне медицинске помоћи) биле споре и слабо организоване, јавност би могла посумњати у способност надлежних органа, а тиме и владе да се избори са терористима. Међутим, да би ове јединице могле да реагују брзо и сврсисходно, плански и ефикасно, стратегије, тактике и опрема мора бити на истом нивоу као и терористичких група. Ватрогасци-спасиоци морају имати слободу да размишљају брзо, да планирају и да увек буду корак испред терориста. У блиској будућности ВСЈ ће се све више суочавати са терористичким нападима. У складу са тим, не сме се губити драгоцено време, већ је потребно што ефикасније прионути на посао: развити процедуре и донети одговарајуће планове, обучити и опремити особље ВСЈ, тестирати спремност и способност ових јединица спровођењем учесталих вежби. На првом месту се намеће потреба едукације овог особља о свим могућим аспектима тероризма, врстама и карактеристикама оружја за масовно уништавање, заштити и тактикама поступања приликом отклањања последица.

OРУЖЈЕ ЗА МАСОВНО УНИШТАВАЊЕ КАО УЗРОК ВАНРЕДНИХ СИТУАЦИЈА

Ванредне ситуације настају под различитим околностима и зато је ирелевантно питање да ли оне настају деловањем природних сила или су намерно изазване, али ипак је значајно да интервентно-спасилачке службе буду на истом нивоу спремности за реаговање без обзира да ли се ради о земљотресу или терористичком акту у којем је употребљен биолошки агенс. Отклањање последица ванредних ситуација, без последица по припаднике ових служби и без обзира о којој врсти ванредне ситуације је реч, условљено је ефективном командом и контролом над предузимањем свих неопходних корака у реаговању. Да би се ефикасно отклониле последице и прикупили материјални докази на месту догађаја на којем је употребљено оружје за масовно уништавање, потребно је поштовати одређене процедуре поступања.Такође, без обзира на степен вероватноће да до терористичког напада дође или да услед неких других чиниоца наступи ванредна ситуација, важно је да хитне службе буду спремне и обучене на одговарајућем нивоу, ако до таквог догађаја дође. Потенцијална претња да терористи дођу у посед оружја за масовно уништавање је сасвим реална, због чињеница да терористи не престају да трагају за методима употребе овог оружја. Занемарујући све напоре, у сфери превентиве делатности државних као и недржавних субје-ката, да не дође до ванредне ситуације у којој је угрожен већи број људи, не може се спречити да се догоди неочекивано. Осим обуке и  техничке припреме хитних служби, потребно је развити свест код становништва о потенцијалним претњама и мерама заштите које би требало предузети. Управо стога је потребно анализирати и саме карактеристике оружја за масовно уништавање.

Догађаји широм света ставили су у фокус јавности терористичке нападe изведене коришћењем оружја за масовно уништавање (у даљем тексту ОМУ).[1] Готово да нема светског научног, стручног, политичког и економског скупа на којем се не говори о новим опасностима и претњама светској и националној безбедности.[2] У расправи о разоружању при Организацији Уједињених нација, 8. септембра 1947. године, САД су поднеле нацрт резолуције којом су у оружја за масовна уништавања сврстана: атомска експлозивна оружја, оружја са радиоактивним материјалом, смртоносна хемијска и биолошка оружја и свако оружје које ће се у будућности развити са карактеристикама које се по моћи уништавања могу  упоредити са атомском бомбом или другим напред споменутим оружјима. Против резолуције гласао је Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) који је сматрао и критиковао америчку дефиницију као превише уску и навео да су и конвенционалне бомбе и ракете употребљене у Другом светском рату ОМУ.[3]

    

 Иако се велики број политичара, припадника служби безбедности, научника и стручњака из разних области бави изучавањем ОМУ са различитих аспеката,  још увек не постоји међуна-родно правна дефиниција ОМУ, а често се појављују термини којима се означавају врсте оружја за масовно уништaвање..[4] Најпре се употребљавао акроним АБХ (атомско, биолошко и хемијско) а потом и НХБ (нуклеа-рно, хемијско и биолошко). Амерички стручњаци су увели нови термин ,,CBRNE“ (хемијско, биолошко, радиолошко и нуклеарно оружје и експлозиви) док неколико година пре тога био актуелан термин ,,CBRN“ (хемијско, биолошко, радиолошко и нуклеарно оружје. У категоријално-појмовном  апарату контроле наоружања, под термином ОМУ подразумева се оружје способно за висок степен уништавања и/или она која се могу тако употребити да убију веома много људи.[5]Могућност употребе овог деструктивног оружја од стране терориста покренула су низ локалних, регионалних и међународних скупова на ову тему, али и низ других активности као што је Програм спречавање пролиферације ОМУ[6] (Weаpons оf Mass Destruction, Counter Proliferation Policy аnd Implementation Issues). Један од камена спотицања у спровођењу програма непролиферација ОМУ је управо сама његова дефиниција.

Постоји велики број дефиниција ОМУ које се међусобно разликују по својој обухватности.[7] Све оне директно или индиректно одређују шта се све може сматрати оружјем за масовно уништавање.[8] С тим у вези, прва употреба термина „ОМУ“ везује се за саопштење Ваневера Буша (Vannevar Bush), директора Агенције за научна истраживања и развој САД, 15. новембра 1945. године.^[9] Термин „ОМУ“ је израз који је такође коришћен у бившем Совјетском Савезу да означи нуклеарно, хемијско и биолошко оружје.

Сама политика непролиферације ОМУ је прихватила дефиниције и појмове о нуклеарном, хемијском, биолошком и радиолошком оружју онако како то дефинишу међународни уговори, конвенције, споразуми и протоколи. Међународне конвенције и други правни акти о ОМУ су усвојени консезусом, што значи да су прихваћене дефиниције и појмови прихватљиве за све државе чланице. Најзначајнији међународни документи о контроли нуклеарног, хемијског и биолошког оружја су: контрола и забрана коришћења НХБ оружја, регулисана Женевским прото-колом о забрани употребе у рату загушљивих, отровних и сличних гасова и бактериолошких средстава из 1925. године; правилник о законима и обичајима рата на копну из 1907. године; Конвенција о забрани употребе загушљивих и отровних гасова из 1922. године; уговор о забрани експеримената са нуклеарним оружјем у атмосфери, космосу и под водом из 1963. године; Уговор о неширењу нуклеарног оружја, објавила међународна агенција за атомску енергију; Конвенција о забрани усавршавања, производње и складиштења бактериолошког и отровног оружја и њиховом уништењу 1972. године; Конвенција о забрани развоја, складиштења и употребе хемијског оружја и о његовом уништењу из 1993. године; Уговор о потпуној забрани нуклеарних проба 1996. и др.[10] Из оваквог разлога су савремена истраживања и трендови, као и нове врсте агенаса и оружја ван датих конвеција.

У складу са тим, потребно је разграничити  његову ужу и ширу дефиницију.[11] Oружје за масовно уништавање, у ужем смислу, обухвата нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје. У ширем смислу обухвата све токсичне хемијске агенсе ако су употребљени као средство или мета напада; све микроорганизме и њихове продукте уколико су средства или мета напада; и сва индустријска постројења које производе и користе токсичне хемикалије[12] и микро-организме у процесу производње; те сва складишта и сва превозна и траспортна средства у којима се складиште и у којима се превозе, а мета су војних или терористичких деловања. Дакле, може се говорити о следећим врстама оружја за масовно уништавање (ХБРНЕ):[13] хемијском, биолошком, радиолошком, нуклеарном и експлозивном оружју.

У САД оружје за масовно уништавање се дефинише као „Било какво оружје или уређај који је намењен, или има способност, да узрокује смрт или нанесе озбиљну физичку повреду великом броју људи“.[14] Оружје за масовно уништавање (Weapons Of Mass Destruction) је оружје које може убити велики број људи те проузроковати велику штету људима, природи или биосфери. У стратегији за борбу против оружја за масовно уништавање, усвојеној 2002. године, оружје за масовно уништавањеје дефинисано као нуклеарно, биолошко и хемијско оружје које поседује непријатељска држава или терористичка група и констатовано је да представља један од највећих безбедносних изазова за САД.

Насупрот америчкој стратегији, у војној доктрини Руске Федерације, објављеној 2000. године, наводи се да Руска Федерација задржава право на употребу нуклеарног оружја као одговор на употребу нуклерног и другог оружја за масовно уништавање против ње и/или као одговор на висок степен агресије изазване конвенционалним оружје у ситуацији ризичној за националну безбедност Руске Федерације.

Тренутно је овај израз у широкој употреби широм света упркос критикама и расправама о његовој прикладности, с тим да је значење проширено и на радиолошко оружје.[15] Због учесталих претњи употребе радиолошке и прљаве бомбе од стране терористичких група радиолошко оружје је сврстано у ОМУ. Сврставање експлозива у оружје за масовно уништавање амерички стручњаци правдају и налазе у огромном броју жртава и великом разарању имовине терористичким нападима, иако експлозиви приликом дејства не испољавају исте карактеристике, пре свега отровно дејство, као и остале врсте ОМУ. Поједини аутори износе мишљења да је термин ,,оружје за масовно уништавање“ недовољно прецизан и да би га требало заменити термином ,,оружје за изазивање масовних поремећаја“. 

Такође, веома је пожељно рашчланити и објаснити појам ,,масовног уништавања“. Основна тешкоћа приликом објашњавања овог појма произилази из покушаја одређивања те масе, тј. броја жртава које ће то уништавање постићи. Односно, поставља се питање колики број тих жртава треба да буде да би представљао масу.[16] Најзад, поставља се и питање шта значи појам уништавања.[17]Најприкладнији одговор на прво питање би био да је неприкладно и непринципијелно мерити ову масу било којом мером да би се пронашао неки фиксирани број који би представљао границу од које треба сматрати да је маса уништена, док би свака цифра испод те линије значила нешто друго а не масовно уништавање. Међутим, принципи међународног права не дозвољавају да се у овом циљу рачуна са цифрама људских живота, па је препоручљиво да се до одговора дође логичким тумачењем овог појма ослањањем на принципе ратног права.[18] Разматрање апроксимативних цена проузроковања губитака у људству, дејством на цивилне циљеве по једном квадратном километру за различите врсте оружја показује још један разлог опредељивања терористичких група за употребу ОМУ.[19] Такође, све процене потенцијалне употребе ОМУ показују реалну спремност терористичких група за употребу овог оружја.

За разлику од конвенционалног оружја ОМУ поседује такве јединствене карактеристике које га чине веома атрактивним за терористичке акте. Илустрацију разлике између конвенционалног оружја и ОМУ реалистично приказује изјава Џошуе Голдстајна: ,,Оружје за масовно уништавање разликује се од конвенционалних оружја по енормној потенцијалној смртности коју изазивају и по недостатку дискриминативности према онима које ће убити“.[20] У делу студије Терор 2000. године, један од аутора  М. Цетрон, председник међу-народног прогностичког центра LTD и експерт CIA, пише: „Нуклеарно, хемијско и биолошко оружје биће лако приступачно терористима сутрашњице а експерти предвиђају сценарио којим ће смртоносно семе бити посејано у систему подземног транспорта велике метроpоле, контаминирајући и убијајући на хиљаде људи".

Терористичке групе, свакодневно покушавају да изнађу модалитете набавке и употребе једну од поменутих врста ОМУ. Догађаји из прошлости сведоче о покушајима употребе овог оружја, које је на сву срећу резултирало немасовним погибијама. Повећању могућности злоупотребе ОМУ у терористичке сврхе свакако су допринели разлози као што су: распад СССР, повећање производње хемијског и биолошког оружја, убрзани развој технологије, повећање екстремних терориста (верских фанатика, поремећених личности).[21]

Велики број аутора даје детаљан опис хипотетичких сценарија у којима би различите врсте ОМУ могле имати деструктивнија дејства у односу на случајеве који су се десили са Светским трговинским центром, у Оклахома Ситију и терористичком акту,,Aum Shinrikyo“.[22] Рецимо, терористичка група би могла убацити радиолошку супстанцу у вентилационе системе неколико зграда на подручју града Београда, у року од неколико седмица. Симптоми и упозорења јавности би накнадно уследили. Затим, терористичка група би могла да уводи у урбана подручја Републике Србије модификовани вирус културе еболе или неки други или да нападне пољопривреду генетски модификованим штеточинама које могу да се пренесу путем редовне трговине. Република Србија би доживела велику штету, а да ниједног тренутка њени надлежни органи не буду свесни да су у току припреме за терористички напад. Велики број хипотетичких терористичких сценарија злоупотребом ОМУ на подручју Србије би могао да се обистини.[23]

---

[1] Цветковић, В. (2012). Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија, одбрањен мастер рад. Ванредне ситуације изазване употребом ОМУ подразумевају низ намерних или ненамерних догађаја који могу довести до масовног губитка живота или имовине. Ванредне ситуацијe настају када се  употребе хемијске, биолошке, нуклеарне и радиоактивне опасне материје уз помоћ различитих средстава или када се активира експлозивна направа велике разорне моћи. Свакако, и комбинације опасних материја су могуће.

[2] Центар за проучавање ОМУ у САД је од свог оснивања 1994. године, једна од најзначајнијих институција која се озбиљно бави последицама ОМУ на безбедност Сједињених америчких држава. Центар се бави истраживањем, образовањем и информисањем јавности о значајним чињеницама у вези ОМУ. Истраживања се базирају на  схватању безбедносних изазова, ризика и претњи употребе ОМУ као и могућностима ефикасних  одговора у отклањању последица његове употребе. Једном годишње центар организује стручни симпозијум на којем се окупљају лидери и стручњаци из владе и приватног сектора. (Carus, S.: Defining ,,Weapons оf Mass Destruction“. Washington: National Defense University Press, 2012.)

[3] SIPRI, Stockholm International Peace Research Institute: Armaments and Disarmament in the Nuclear Age. Stockholm, a Handbook, 1976.

[4] Цветковић, В.: Задаци ватрогасно-спасилачких јединица у терористичком нападу изазваном употребом оружја за масовно уништавање. У зборник радова, Супростављање организованом криминалу и тероризму, Криминалистичко – полицијска академија, 2012. година,

[5] Цветковић, В., Поповић, М.: Могућности злоупотребе оружја за масовно уништавање у терористичке сврхе. Београд: часопис Безбедност

[6]Tahrir, H.: Тhe Wests Weapons of Mass Destruction and Colonialist Foreign Policy. Khilafah Publications: 2002.

[7] Председник Џорџ Буш у националној стратегији о борби против ОМУ из децембра 2002. године, дефинише ОМУ као нуклеарно, хемијско и биолошко оружје. У наслову 18 U.S.C. § 2332a, enacted as part of the Violent Crime Control and Law Enforcement Act of 1994, Pub. L. 103–322, September 13, 1994; subsequently amended – термин ,,оружје за масовно уништавање“ има следеће значење: 1. било који деструктивни уређај дефинисан у одељку 921 овог наслова; 2. било које оружје које је дизајнирано или намењено да изазове смрт или тешке телесне повреде кроз дистрибуцију токсичних или отровних хемикалија или њихових агенаса; 3. било које оружје које изазива болести организма; 4. било које оружје произведено да емитује зрачење односно радиоактивност на нивоу опасном за људски живот.

[8] Mлађан, Д., Цветковић, В., Величковић, М.: Систем управљања у ванредним ситуацијама у Сједињеним Америчким државама. Београд: часопис Војно дело.

[9] Gail, M. P.: Defining Weapons of Mass Destruction, Perspectives on the War on Terrorism. New York: Red Hat Publishing, 2007.

[10] Извори међународног хуманитарног права, МКЦК, Београд, Публикум, 2007.

[11] Mлађан, Д., Цветковић, В.: Police deployment in emergency situations caused by the abuse of weapons of mass destruction. Beograd: Medjunarodni naucni skup ,,Dani Arcibalda Rajsa“, тематски зборник радова међународног значај, organizacije Kriminalisticko-policijske akademije, март 2012. godine.

[12] Терористичке групе могу искористити доступне пољопривредне и индустријске хемикалије. Цурење метилизоцијаната из хемијског постројења у граду Бопалу у Индији, 1984. године, илуструје смртоносни потенцијал који би се могао искористити за терористички напад.

[13] Taylor, R. E.: Are We Prepared for Terrorism Using Weapons of Mass Destruction. Policy analysis: 2000.

[14] Види опширније на адреси: www.icpprogram.org.

[15] Win, T. D.; Masum, A.: Weapons of Mass Destruction. Bangkok: Faculty of Science and Technology, 2006.

[16] Перазић, Г.: Међународно – правна забрана употребе средстава за масовно уништавање у рату. Београд: Издавачко – штампарско предузеће Обод, 1968.

[17] Значајно питање је, да ли се под тим подразумева тотално уништавање или је довољно и онеспособљавање?

[18]  Војсковође никада нису полазиле са тачним прорачуном колико ће им војника преостати после рата. Циљ је био да се паметним и вештим командовањем што боље заштити војска и ратна техника, а истовремено да се непријатељу нанесу што већи губици.

[19] За конвенционално оружје потребно је издвојити 2000 док је за биолошко оружје потребно издвојити 1 амерички долар по једном квадратном километру.

[20] Goldstein, J.: International Relations. New York: Longman, fifth edition, 2004., str. 24.

[21] Codersman, H.: Defending America: Asymetric and Terrorist Atack with Biological Weapons. Washington: Center for strategic and international studies, CSIS, 2001.

[22] Јовић, Р.; Савић, А.: Биотероризам, биолошки рат, биолошко оружје. Београд: Институт за политичке студије, центар за истраживање безбедности и тероризма, 2004.

[23] Уместо шљунка камион би превозио прах улицама Београда у време шпица  или у неком другом периоду када је саобраћај веома густ. Прах би се ширио, на њега нико не би обраћао пажњу а сами  пролазници би постали преносници зараза. На аеродрому у Београду се антракс лако може унети у путнички авион јер систем за детекцију није у могућности да га открије.