Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

Након уједињења Немачке, нестанка ,,гвоздене завесе“, распада СССР-а и Варшавског пакта, дошло је до коренитих промена у међународним односима. Престанком хладног рата између Истока и Запада попустила је бојазан о сукобу светских размера који би имао катастрофалне последице због вероватне употребе оружја за масовно уништавање (Чобељић et al., 2003:7). Упоредо са попуштањем бојазни о сукобу светских размера почело се са успостављањем међународних споразума и уговора о контроли и непролиферацији тог оружја, при чему је посебна пажња посвећена биолошком оружју као непримереном средству ратовања у савременој цивилизацији (УН, 1997:23). Нажалост, продубљивањем јаза између богатих и сиромашних региона стекли су се услови за примену ,,асиметричног методa“, где се у борби против богатог употребљава све оно што је човеку, организацији или држави на ,,дохват руке“. Управо стога, биолошко оружје почињу називати ,,атомска бомба сиромашних“ (Чобељић еt al., 2003:8). Свакако, повећаној опасности од његове употребе допринео је и развој молекуларне генетике и биотехнологије, што је за резултат имало ницање огромног броја истраживачких лабораторија, чији рад може бити злоупотребљен (,,dual use“). Уопштено говорећи, биолошко оружје је једна од врста оружја за масовно уништавање под којим се у ужем смислу подразумева нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје, док се у ширем смислу подразумевају сви токсични хемијски агенси ако су употребљени као средство или мета напада; сви микроорганизми и њихови продукти уколико су средство или мета напада; сва индустријска постројења која производе и користе токсичне хемикалије и микроорганизме у процесу производње, те сва складишта и сва превозна и траспортна средства у којима се складиште и превозе, а мета су војних или терористичких деловања (Цветковић, 2012:37).

Различите симулације напада биолошким оружјем показале су да су и развијене земље веома угрожене и да се наведено оружје може врло лако применити, на пример преко вентилационих система у подземној железници (Bolz et al., 2002:56). Свакако, најбољи пример јесте терористички напад у марту 1995. године, када је секта ,,Aum Shinrikyo“ у Токију применила сарин (једна врста хемијског оружја), због чега је умрло 11 и оболело најмање 5.500 особа (Bowman, 2007:123). Непосредно након тога, у једној од рација у просторијама ове секте пронађено је и биолошко оружје. С тим у вези различити стручњаци су давали процене да би број жртава био много већи да је ова секта применила ботулинум (ботулински) токсин или антракс.

Иако се биолошко оружје никада није успешно употребљавало у борбама великих размера,[1] осим у случају Јапана који је доказано користио биолошко оружје у веома окрутне сврхе, терористи су постали свесни да је масовно убацивање заразних и смртоносних вируса ради стварања депресивне и ванредне ситуације међу становништвом најделотворнији начин угрожавања националне или међународне безбедности (Cookson, 1970:220). Такође, веома је значајно напоменути да се сматра да бар 12 држава у свету ради на програмима развоја биолошког оружја и да овај број има тендецију пораста, јер се поседовање и рад на биолошком оружју увек може правдати изговором да се оно користи у дефанзивне сврхе, тј. ради испитивања могућности заштите од његове примене (Метcalfe, 2002:35). Ипак, мало је вероватно да ће се било која држава одлучити за олако коришћење биолошког оружја у ратном сукобу и стога је реалнија његова примена као средства за вођење субверзивног рата (подстицање и контролисање политичких криза) (Цветковић, 2013:5).

Скорашњи догађаји потврђују да је оно најатрактивније за терористичке групе, религијске секте и појединце.[2] Какве ће последице ово оружје произвести и колико ће мртвих бити, није могуће поуздано предвидети. Међутим, поуздано се може предвидети да би радијус психолошких ефеката (ефекти страха) био далеко већи од радијуса погибије и рањавања (Стерн, 2004:113).

Видети опширније: Цветковић, В.: Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе. Београд: часопис Безбедност, година LV, 1/2013, УДК 632.458.2:343.326.,

[1] У 1997. години од 74 криминалне истраге које су се односиле на оружје за масовно уништавање, 30% (22) се односило на коришћење биолошког материјала. У току 1988. године, спроведено је 181 истрага у вези са тим оружјем, од којих је 62% (112,9) било у вези са употребом биолошког материјала. Међутим, ,,FBI“ је истакао да је више од половине тих ,,биолошких“ истрага било спровођено на основу лажне дојаве (Noll et al., 2002:51).

[2] У Единбургу је 1990. године дошло до епидемије ђарђијазе, након намерне контаминације цистерне за воду фекалним материјама; у току 1995. године једна група у Минесоти је осуђена због производње рицина, који је требало да примени против чланова локалне владе; у току 1996. године у Охају, једна особа која је била повезана са екстремистичком групом је успела да путем поште набави културу узрочника куге; секта ,,Rajneesh“ je 1984. године у Даласу контаминирала храну салмонелом, што је изазвало епидемију и 750 оболелих. Такође је утврђено да су нека политичка убиства извршена куглицама импрегнираним рицином, које су испаљене из оружја налик на кишобран (Hawley et al., 2001:56).

Организација рада интервентно-спасилачких служби у ванредним ситуацијама изазваним употребом оружја за масовно уништавање

       

Izvor:http://transition.fcc.gov/pshs/first-responders.html

 Организација рада на лицу места ове ванредне ситуације (у даљем тексту ВС) је веома комплексна из разлога ангажованости великог броја припадника интервентно-спасилачких служби (у даљем тексту ИСС) који имају различите задатке као и опасног радног окружења. Ефикасно отклањање насталих последица у великој мери зависи од међусобне сарадње и координације ових служби као и подршке шире заједнице. Не постоји ИСС која може самостално са искључиво сопственим капацитетима и ресурсима пружити адекватан одговор. Дакле, потребно је успоставити ефикасну организацију рада (систем управљања) која ће адекватно одговорити свим потребама на лицу места. 

Укратко речено, организација рада обухвата: успостављање команде; процену приоритета; развој и примену акционог – оперативног  плана; одржавање оптималног распона контроле; координацију активности свих учесника; прослеђивање неопходних информација медијима; праћење трошкова; координацију активности које се одвијају од стране „спољних“ служби; управљање расположивим ресурсима; развијање одговарајуће организационе структуре; одређивање оперативних циљева; осигурање безбедности. Установљавање и имплементација кључних корака при успостављању организације рада, могу у великој мери олакшати посао ИСС (Цветковиц, 2013:21).

Стога би основни алгоритам при отклањању последица ових ВС, могао да садржи следеће критичне тачке (Combs, 2003): организација рада се мора установити од стране ИСС које прве стигну на место ВС и он се мора одржавати да би при пристизању других служби и јединица могла адекватно да се изврши координација свих, тренутно и накнадно, расположивих ресурса уз неопходне инструкције учесницима; неопходно је успоставити јединствену организацију кључних служби и у зависности од природе ВС нагласити која од њих представља главну – водећу службу; успоставити јединствено командно место које мора бити познато свим субјектима које организација рада у ВС обухвата, а које је и погодно за употребу у дужем временском периоду уколико се за тим јави потреба; сваки пропуст у безбедности може довести до људских жртава; дефинисати основне стратешке циљеве и приоритете и постарати се да су они познати свим субјектима и ангажованим службама који раде на њиховој реализацији; фокусирати се на тријажу пацијената, проналазак и идентификацију свих жртава и успостављање система приоритета при лечењу пацијената и њиховог транспорта; спроводити контролу над жртвама, објектима и одговорним службама на јединствен начин и уз употребу јединствених метода; ниједна служба не може сама да ефикасно руководи ВС, спроводити програме обуке на регионалном и ширем нивоу; поштовати организацију рада и контроле не само у ВС, већ свакодневно. Од изузетне је важности да ток сваке акције која се предузима буде испланиран. При томе, организација рада подразумева и да се успостави и систем управљања у овим ВС (познат као ИЦС – incident comand system) који представља системску алатку помоћу које се врши руковођење и командовање, контрола и координација хитних служби (Thomas, 2008). Свакако, тај систем представља уједно и средство чијом се употребом врши координација напора и активности појединих ИСС у циљу стабилизације – стављања под контролу ситуације, заштите живота, животне средине и имовине. 

        Ток сваке акције која се предузима у овим ВС мора бити испланиран, при чему треба имати на уму следеће (Цветковић, 2012):  не постоји план који ће обухватити све могуће врсте и типове ОМ;  сви важни учесници у примени плана морају бити укључени и у процес његовог прављења; ниједна служба не може сама да управља ВС нити да збрине све повређене особе; треба радити на константном проширењу мреже учесника у отклањању ВС; бирократизација и централизација се морају избећи при структуирању и успостављању организације рада у ВС.

Видети опширније:

1. Цветковић, В.: Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013. године

2. Цветковић, В.: Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија, 2012. године.

3. Видети и на сајту: vanrednasituacija@blogspot.com 

OРУЖЈЕ ЗА МАСОВНО УНИШТАВАЊЕ КАО УЗРОК ВАНРЕДНИХ СИТУАЦИЈА

Ванредне ситуације настају под различитим околностима и зато је ирелевантно питање да ли оне настају деловањем природних сила или су намерно изазване, али ипак је значајно да интервентно-спасилачке службе буду на истом нивоу спремности за реаговање без обзира да ли се ради о земљотресу или терористичком акту у којем је употребљен биолошки агенс. Отклањање последица ванредних ситуација, без последица по припаднике ових служби и без обзира о којој врсти ванредне ситуације је реч, условљено је ефективном командом и контролом над предузимањем свих неопходних корака у реаговању. Да би се ефикасно отклониле последице и прикупили материјални докази на месту догађаја на којем је употребљено оружје за масовно уништавање, потребно је поштовати одређене процедуре поступања.Такође, без обзира на степен вероватноће да до терористичког напада дође или да услед неких других чиниоца наступи ванредна ситуација, важно је да хитне службе буду спремне и обучене на одговарајућем нивоу, ако до таквог догађаја дође. Потенцијална претња да терористи дођу у посед оружја за масовно уништавање је сасвим реална, због чињеница да терористи не престају да трагају за методима употребе овог оружја. Занемарујући све напоре, у сфери превентиве делатности државних као и недржавних субје-ката, да не дође до ванредне ситуације у којој је угрожен већи број људи, не може се спречити да се догоди неочекивано. Осим обуке и  техничке припреме хитних служби, потребно је развити свест код становништва о потенцијалним претњама и мерама заштите које би требало предузети. Управо стога је потребно анализирати и саме карактеристике оружја за масовно уништавање.

Догађаји широм света ставили су у фокус јавности терористичке нападe изведене коришћењем оружја за масовно уништавање (у даљем тексту ОМУ).[1] Готово да нема светског научног, стручног, политичког и економског скупа на којем се не говори о новим опасностима и претњама светској и националној безбедности.[2] У расправи о разоружању при Организацији Уједињених нација, 8. септембра 1947. године, САД су поднеле нацрт резолуције којом су у оружја за масовна уништавања сврстана: атомска експлозивна оружја, оружја са радиоактивним материјалом, смртоносна хемијска и биолошка оружја и свако оружје које ће се у будућности развити са карактеристикама које се по моћи уништавања могу  упоредити са атомском бомбом или другим напред споменутим оружјима. Против резолуције гласао је Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР) који је сматрао и критиковао америчку дефиницију као превише уску и навео да су и конвенционалне бомбе и ракете употребљене у Другом светском рату ОМУ.[3]

    

 Иако се велики број политичара, припадника служби безбедности, научника и стручњака из разних области бави изучавањем ОМУ са различитих аспеката,  још увек не постоји међуна-родно правна дефиниција ОМУ, а често се појављују термини којима се означавају врсте оружја за масовно уништaвање..[4] Најпре се употребљавао акроним АБХ (атомско, биолошко и хемијско) а потом и НХБ (нуклеа-рно, хемијско и биолошко). Амерички стручњаци су увели нови термин ,,CBRNE“ (хемијско, биолошко, радиолошко и нуклеарно оружје и експлозиви) док неколико година пре тога био актуелан термин ,,CBRN“ (хемијско, биолошко, радиолошко и нуклеарно оружје. У категоријално-појмовном  апарату контроле наоружања, под термином ОМУ подразумева се оружје способно за висок степен уништавања и/или она која се могу тако употребити да убију веома много људи.[5]Могућност употребе овог деструктивног оружја од стране терориста покренула су низ локалних, регионалних и међународних скупова на ову тему, али и низ других активности као што је Програм спречавање пролиферације ОМУ[6] (Weаpons оf Mass Destruction, Counter Proliferation Policy аnd Implementation Issues). Један од камена спотицања у спровођењу програма непролиферација ОМУ је управо сама његова дефиниција.

Постоји велики број дефиниција ОМУ које се међусобно разликују по својој обухватности.[7] Све оне директно или индиректно одређују шта се све може сматрати оружјем за масовно уништавање.[8] С тим у вези, прва употреба термина „ОМУ“ везује се за саопштење Ваневера Буша (Vannevar Bush), директора Агенције за научна истраживања и развој САД, 15. новембра 1945. године.^[9] Термин „ОМУ“ је израз који је такође коришћен у бившем Совјетском Савезу да означи нуклеарно, хемијско и биолошко оружје.

Сама политика непролиферације ОМУ је прихватила дефиниције и појмове о нуклеарном, хемијском, биолошком и радиолошком оружју онако како то дефинишу међународни уговори, конвенције, споразуми и протоколи. Међународне конвенције и други правни акти о ОМУ су усвојени консезусом, што значи да су прихваћене дефиниције и појмови прихватљиве за све државе чланице. Најзначајнији међународни документи о контроли нуклеарног, хемијског и биолошког оружја су: контрола и забрана коришћења НХБ оружја, регулисана Женевским прото-колом о забрани употребе у рату загушљивих, отровних и сличних гасова и бактериолошких средстава из 1925. године; правилник о законима и обичајима рата на копну из 1907. године; Конвенција о забрани употребе загушљивих и отровних гасова из 1922. године; уговор о забрани експеримената са нуклеарним оружјем у атмосфери, космосу и под водом из 1963. године; Уговор о неширењу нуклеарног оружја, објавила међународна агенција за атомску енергију; Конвенција о забрани усавршавања, производње и складиштења бактериолошког и отровног оружја и њиховом уништењу 1972. године; Конвенција о забрани развоја, складиштења и употребе хемијског оружја и о његовом уништењу из 1993. године; Уговор о потпуној забрани нуклеарних проба 1996. и др.[10] Из оваквог разлога су савремена истраживања и трендови, као и нове врсте агенаса и оружја ван датих конвеција.

У складу са тим, потребно је разграничити  његову ужу и ширу дефиницију.[11] Oружје за масовно уништавање, у ужем смислу, обухвата нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје. У ширем смислу обухвата све токсичне хемијске агенсе ако су употребљени као средство или мета напада; све микроорганизме и њихове продукте уколико су средства или мета напада; и сва индустријска постројења које производе и користе токсичне хемикалије[12] и микро-организме у процесу производње; те сва складишта и сва превозна и траспортна средства у којима се складиште и у којима се превозе, а мета су војних или терористичких деловања. Дакле, може се говорити о следећим врстама оружја за масовно уништавање (ХБРНЕ):[13] хемијском, биолошком, радиолошком, нуклеарном и експлозивном оружју.

У САД оружје за масовно уништавање се дефинише као „Било какво оружје или уређај који је намењен, или има способност, да узрокује смрт или нанесе озбиљну физичку повреду великом броју људи“.[14] Оружје за масовно уништавање (Weapons Of Mass Destruction) је оружје које може убити велики број људи те проузроковати велику штету људима, природи или биосфери. У стратегији за борбу против оружја за масовно уништавање, усвојеној 2002. године, оружје за масовно уништавањеје дефинисано као нуклеарно, биолошко и хемијско оружје које поседује непријатељска држава или терористичка група и констатовано је да представља један од највећих безбедносних изазова за САД.

Насупрот америчкој стратегији, у војној доктрини Руске Федерације, објављеној 2000. године, наводи се да Руска Федерација задржава право на употребу нуклеарног оружја као одговор на употребу нуклерног и другог оружја за масовно уништавање против ње и/или као одговор на висок степен агресије изазване конвенционалним оружје у ситуацији ризичној за националну безбедност Руске Федерације.

Тренутно је овај израз у широкој употреби широм света упркос критикама и расправама о његовој прикладности, с тим да је значење проширено и на радиолошко оружје.[15] Због учесталих претњи употребе радиолошке и прљаве бомбе од стране терористичких група радиолошко оружје је сврстано у ОМУ. Сврставање експлозива у оружје за масовно уништавање амерички стручњаци правдају и налазе у огромном броју жртава и великом разарању имовине терористичким нападима, иако експлозиви приликом дејства не испољавају исте карактеристике, пре свега отровно дејство, као и остале врсте ОМУ. Поједини аутори износе мишљења да је термин ,,оружје за масовно уништавање“ недовољно прецизан и да би га требало заменити термином ,,оружје за изазивање масовних поремећаја“. 

Такође, веома је пожељно рашчланити и објаснити појам ,,масовног уништавања“. Основна тешкоћа приликом објашњавања овог појма произилази из покушаја одређивања те масе, тј. броја жртава које ће то уништавање постићи. Односно, поставља се питање колики број тих жртава треба да буде да би представљао масу.[16] Најзад, поставља се и питање шта значи појам уништавања.[17]Најприкладнији одговор на прво питање би био да је неприкладно и непринципијелно мерити ову масу било којом мером да би се пронашао неки фиксирани број који би представљао границу од које треба сматрати да је маса уништена, док би свака цифра испод те линије значила нешто друго а не масовно уништавање. Међутим, принципи међународног права не дозвољавају да се у овом циљу рачуна са цифрама људских живота, па је препоручљиво да се до одговора дође логичким тумачењем овог појма ослањањем на принципе ратног права.[18] Разматрање апроксимативних цена проузроковања губитака у људству, дејством на цивилне циљеве по једном квадратном километру за различите врсте оружја показује још један разлог опредељивања терористичких група за употребу ОМУ.[19] Такође, све процене потенцијалне употребе ОМУ показују реалну спремност терористичких група за употребу овог оружја.

За разлику од конвенционалног оружја ОМУ поседује такве јединствене карактеристике које га чине веома атрактивним за терористичке акте. Илустрацију разлике између конвенционалног оружја и ОМУ реалистично приказује изјава Џошуе Голдстајна: ,,Оружје за масовно уништавање разликује се од конвенционалних оружја по енормној потенцијалној смртности коју изазивају и по недостатку дискриминативности према онима које ће убити“.[20] У делу студије Терор 2000. године, један од аутора  М. Цетрон, председник међу-народног прогностичког центра LTD и експерт CIA, пише: „Нуклеарно, хемијско и биолошко оружје биће лако приступачно терористима сутрашњице а експерти предвиђају сценарио којим ће смртоносно семе бити посејано у систему подземног транспорта велике метроpоле, контаминирајући и убијајући на хиљаде људи".

Терористичке групе, свакодневно покушавају да изнађу модалитете набавке и употребе једну од поменутих врста ОМУ. Догађаји из прошлости сведоче о покушајима употребе овог оружја, које је на сву срећу резултирало немасовним погибијама. Повећању могућности злоупотребе ОМУ у терористичке сврхе свакако су допринели разлози као што су: распад СССР, повећање производње хемијског и биолошког оружја, убрзани развој технологије, повећање екстремних терориста (верских фанатика, поремећених личности).[21]

Велики број аутора даје детаљан опис хипотетичких сценарија у којима би различите врсте ОМУ могле имати деструктивнија дејства у односу на случајеве који су се десили са Светским трговинским центром, у Оклахома Ситију и терористичком акту,,Aum Shinrikyo“.[22] Рецимо, терористичка група би могла убацити радиолошку супстанцу у вентилационе системе неколико зграда на подручју града Београда, у року од неколико седмица. Симптоми и упозорења јавности би накнадно уследили. Затим, терористичка група би могла да уводи у урбана подручја Републике Србије модификовани вирус културе еболе или неки други или да нападне пољопривреду генетски модификованим штеточинама које могу да се пренесу путем редовне трговине. Република Србија би доживела велику штету, а да ниједног тренутка њени надлежни органи не буду свесни да су у току припреме за терористички напад. Велики број хипотетичких терористичких сценарија злоупотребом ОМУ на подручју Србије би могао да се обистини.[23]

---

[1] Цветковић, В. (2012). Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија, одбрањен мастер рад. Ванредне ситуације изазване употребом ОМУ подразумевају низ намерних или ненамерних догађаја који могу довести до масовног губитка живота или имовине. Ванредне ситуацијe настају када се  употребе хемијске, биолошке, нуклеарне и радиоактивне опасне материје уз помоћ различитих средстава или када се активира експлозивна направа велике разорне моћи. Свакако, и комбинације опасних материја су могуће.

[2] Центар за проучавање ОМУ у САД је од свог оснивања 1994. године, једна од најзначајнијих институција која се озбиљно бави последицама ОМУ на безбедност Сједињених америчких држава. Центар се бави истраживањем, образовањем и информисањем јавности о значајним чињеницама у вези ОМУ. Истраживања се базирају на  схватању безбедносних изазова, ризика и претњи употребе ОМУ као и могућностима ефикасних  одговора у отклањању последица његове употребе. Једном годишње центар организује стручни симпозијум на којем се окупљају лидери и стручњаци из владе и приватног сектора. (Carus, S.: Defining ,,Weapons оf Mass Destruction“. Washington: National Defense University Press, 2012.)

[3] SIPRI, Stockholm International Peace Research Institute: Armaments and Disarmament in the Nuclear Age. Stockholm, a Handbook, 1976.

[4] Цветковић, В.: Задаци ватрогасно-спасилачких јединица у терористичком нападу изазваном употребом оружја за масовно уништавање. У зборник радова, Супростављање организованом криминалу и тероризму, Криминалистичко – полицијска академија, 2012. година,

[5] Цветковић, В., Поповић, М.: Могућности злоупотребе оружја за масовно уништавање у терористичке сврхе. Београд: часопис Безбедност

[6]Tahrir, H.: Тhe Wests Weapons of Mass Destruction and Colonialist Foreign Policy. Khilafah Publications: 2002.

[7] Председник Џорџ Буш у националној стратегији о борби против ОМУ из децембра 2002. године, дефинише ОМУ као нуклеарно, хемијско и биолошко оружје. У наслову 18 U.S.C. § 2332a, enacted as part of the Violent Crime Control and Law Enforcement Act of 1994, Pub. L. 103–322, September 13, 1994; subsequently amended – термин ,,оружје за масовно уништавање“ има следеће значење: 1. било који деструктивни уређај дефинисан у одељку 921 овог наслова; 2. било које оружје које је дизајнирано или намењено да изазове смрт или тешке телесне повреде кроз дистрибуцију токсичних или отровних хемикалија или њихових агенаса; 3. било које оружје које изазива болести организма; 4. било које оружје произведено да емитује зрачење односно радиоактивност на нивоу опасном за људски живот.

[8] Mлађан, Д., Цветковић, В., Величковић, М.: Систем управљања у ванредним ситуацијама у Сједињеним Америчким државама. Београд: часопис Војно дело.

[9] Gail, M. P.: Defining Weapons of Mass Destruction, Perspectives on the War on Terrorism. New York: Red Hat Publishing, 2007.

[10] Извори међународног хуманитарног права, МКЦК, Београд, Публикум, 2007.

[11] Mлађан, Д., Цветковић, В.: Police deployment in emergency situations caused by the abuse of weapons of mass destruction. Beograd: Medjunarodni naucni skup ,,Dani Arcibalda Rajsa“, тематски зборник радова међународног значај, organizacije Kriminalisticko-policijske akademije, март 2012. godine.

[12] Терористичке групе могу искористити доступне пољопривредне и индустријске хемикалије. Цурење метилизоцијаната из хемијског постројења у граду Бопалу у Индији, 1984. године, илуструје смртоносни потенцијал који би се могао искористити за терористички напад.

[13] Taylor, R. E.: Are We Prepared for Terrorism Using Weapons of Mass Destruction. Policy analysis: 2000.

[14] Види опширније на адреси: www.icpprogram.org.

[15] Win, T. D.; Masum, A.: Weapons of Mass Destruction. Bangkok: Faculty of Science and Technology, 2006.

[16] Перазић, Г.: Међународно – правна забрана употребе средстава за масовно уништавање у рату. Београд: Издавачко – штампарско предузеће Обод, 1968.

[17] Значајно питање је, да ли се под тим подразумева тотално уништавање или је довољно и онеспособљавање?

[18]  Војсковође никада нису полазиле са тачним прорачуном колико ће им војника преостати после рата. Циљ је био да се паметним и вештим командовањем што боље заштити војска и ратна техника, а истовремено да се непријатељу нанесу што већи губици.

[19] За конвенционално оружје потребно је издвојити 2000 док је за биолошко оружје потребно издвојити 1 амерички долар по једном квадратном километру.

[20] Goldstein, J.: International Relations. New York: Longman, fifth edition, 2004., str. 24.

[21] Codersman, H.: Defending America: Asymetric and Terrorist Atack with Biological Weapons. Washington: Center for strategic and international studies, CSIS, 2001.

[22] Јовић, Р.; Савић, А.: Биотероризам, биолошки рат, биолошко оружје. Београд: Институт за политичке студије, центар за истраживање безбедности и тероризма, 2004.

[23] Уместо шљунка камион би превозио прах улицама Београда у време шпица  или у неком другом периоду када је саобраћај веома густ. Прах би се ширио, на њега нико не би обраћао пажњу а сами  пролазници би постали преносници зараза. На аеродрому у Београду се антракс лако може унети у путнички авион јер систем за детекцију није у могућности да га открије.