Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

Након уједињења Немачке, нестанка ,,гвоздене завесе“, распада СССР-а и Варшавског пакта, дошло је до коренитих промена у међународним односима. Престанком хладног рата између Истока и Запада попустила је бојазан о сукобу светских размера који би имао катастрофалне последице због вероватне употребе оружја за масовно уништавање (Чобељић et al., 2003:7). Упоредо са попуштањем бојазни о сукобу светских размера почело се са успостављањем међународних споразума и уговора о контроли и непролиферацији тог оружја, при чему је посебна пажња посвећена биолошком оружју као непримереном средству ратовања у савременој цивилизацији (УН, 1997:23). Нажалост, продубљивањем јаза између богатих и сиромашних региона стекли су се услови за примену ,,асиметричног методa“, где се у борби против богатог употребљава све оно што је човеку, организацији или држави на ,,дохват руке“. Управо стога, биолошко оружје почињу називати ,,атомска бомба сиромашних“ (Чобељић еt al., 2003:8). Свакако, повећаној опасности од његове употребе допринео је и развој молекуларне генетике и биотехнологије, што је за резултат имало ницање огромног броја истраживачких лабораторија, чији рад може бити злоупотребљен (,,dual use“). Уопштено говорећи, биолошко оружје је једна од врста оружја за масовно уништавање под којим се у ужем смислу подразумева нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје, док се у ширем смислу подразумевају сви токсични хемијски агенси ако су употребљени као средство или мета напада; сви микроорганизми и њихови продукти уколико су средство или мета напада; сва индустријска постројења која производе и користе токсичне хемикалије и микроорганизме у процесу производње, те сва складишта и сва превозна и траспортна средства у којима се складиште и превозе, а мета су војних или терористичких деловања (Цветковић, 2012:37).

Различите симулације напада биолошким оружјем показале су да су и развијене земље веома угрожене и да се наведено оружје може врло лако применити, на пример преко вентилационих система у подземној железници (Bolz et al., 2002:56). Свакако, најбољи пример јесте терористички напад у марту 1995. године, када је секта ,,Aum Shinrikyo“ у Токију применила сарин (једна врста хемијског оружја), због чега је умрло 11 и оболело најмање 5.500 особа (Bowman, 2007:123). Непосредно након тога, у једној од рација у просторијама ове секте пронађено је и биолошко оружје. С тим у вези различити стручњаци су давали процене да би број жртава био много већи да је ова секта применила ботулинум (ботулински) токсин или антракс.

Иако се биолошко оружје никада није успешно употребљавало у борбама великих размера,[1] осим у случају Јапана који је доказано користио биолошко оружје у веома окрутне сврхе, терористи су постали свесни да је масовно убацивање заразних и смртоносних вируса ради стварања депресивне и ванредне ситуације међу становништвом најделотворнији начин угрожавања националне или међународне безбедности (Cookson, 1970:220). Такође, веома је значајно напоменути да се сматра да бар 12 држава у свету ради на програмима развоја биолошког оружја и да овај број има тендецију пораста, јер се поседовање и рад на биолошком оружју увек може правдати изговором да се оно користи у дефанзивне сврхе, тј. ради испитивања могућности заштите од његове примене (Метcalfe, 2002:35). Ипак, мало је вероватно да ће се било која држава одлучити за олако коришћење биолошког оружја у ратном сукобу и стога је реалнија његова примена као средства за вођење субверзивног рата (подстицање и контролисање политичких криза) (Цветковић, 2013:5).

Скорашњи догађаји потврђују да је оно најатрактивније за терористичке групе, религијске секте и појединце.[2] Какве ће последице ово оружје произвести и колико ће мртвих бити, није могуће поуздано предвидети. Међутим, поуздано се може предвидети да би радијус психолошких ефеката (ефекти страха) био далеко већи од радијуса погибије и рањавања (Стерн, 2004:113).

Видети опширније: Цветковић, В.: Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе. Београд: часопис Безбедност, година LV, 1/2013, УДК 632.458.2:343.326.,

[1] У 1997. години од 74 криминалне истраге које су се односиле на оружје за масовно уништавање, 30% (22) се односило на коришћење биолошког материјала. У току 1988. године, спроведено је 181 истрага у вези са тим оружјем, од којих је 62% (112,9) било у вези са употребом биолошког материјала. Међутим, ,,FBI“ је истакао да је више од половине тих ,,биолошких“ истрага било спровођено на основу лажне дојаве (Noll et al., 2002:51).

[2] У Единбургу је 1990. године дошло до епидемије ђарђијазе, након намерне контаминације цистерне за воду фекалним материјама; у току 1995. године једна група у Минесоти је осуђена због производње рицина, који је требало да примени против чланова локалне владе; у току 1996. године у Охају, једна особа која је била повезана са екстремистичком групом је успела да путем поште набави културу узрочника куге; секта ,,Rajneesh“ je 1984. године у Даласу контаминирала храну салмонелом, што је изазвало епидемију и 750 оболелих. Такође је утврђено да су нека политичка убиства извршена куглицама импрегнираним рицином, које су испаљене из оружја налик на кишобран (Hawley et al., 2001:56).