Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

Након уједињења Немачке, нестанка ,,гвоздене завесе“, распада СССР-а и Варшавског пакта, дошло је до коренитих промена у међународним односима. Престанком хладног рата између Истока и Запада попустила је бојазан о сукобу светских размера који би имао катастрофалне последице због вероватне употребе оружја за масовно уништавање (Чобељић et al., 2003:7). Упоредо са попуштањем бојазни о сукобу светских размера почело се са успостављањем међународних споразума и уговора о контроли и непролиферацији тог оружја, при чему је посебна пажња посвећена биолошком оружју као непримереном средству ратовања у савременој цивилизацији (УН, 1997:23). Нажалост, продубљивањем јаза између богатих и сиромашних региона стекли су се услови за примену ,,асиметричног методa“, где се у борби против богатог употребљава све оно што је човеку, организацији или држави на ,,дохват руке“. Управо стога, биолошко оружје почињу називати ,,атомска бомба сиромашних“ (Чобељић еt al., 2003:8). Свакако, повећаној опасности од његове употребе допринео је и развој молекуларне генетике и биотехнологије, што је за резултат имало ницање огромног броја истраживачких лабораторија, чији рад може бити злоупотребљен (,,dual use“). Уопштено говорећи, биолошко оружје је једна од врста оружја за масовно уништавање под којим се у ужем смислу подразумева нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје, док се у ширем смислу подразумевају сви токсични хемијски агенси ако су употребљени као средство или мета напада; сви микроорганизми и њихови продукти уколико су средство или мета напада; сва индустријска постројења која производе и користе токсичне хемикалије и микроорганизме у процесу производње, те сва складишта и сва превозна и траспортна средства у којима се складиште и превозе, а мета су војних или терористичких деловања (Цветковић, 2012:37).

Различите симулације напада биолошким оружјем показале су да су и развијене земље веома угрожене и да се наведено оружје може врло лако применити, на пример преко вентилационих система у подземној железници (Bolz et al., 2002:56). Свакако, најбољи пример јесте терористички напад у марту 1995. године, када је секта ,,Aum Shinrikyo“ у Токију применила сарин (једна врста хемијског оружја), због чега је умрло 11 и оболело најмање 5.500 особа (Bowman, 2007:123). Непосредно након тога, у једној од рација у просторијама ове секте пронађено је и биолошко оружје. С тим у вези различити стручњаци су давали процене да би број жртава био много већи да је ова секта применила ботулинум (ботулински) токсин или антракс.

Иако се биолошко оружје никада није успешно употребљавало у борбама великих размера,[1] осим у случају Јапана који је доказано користио биолошко оружје у веома окрутне сврхе, терористи су постали свесни да је масовно убацивање заразних и смртоносних вируса ради стварања депресивне и ванредне ситуације међу становништвом најделотворнији начин угрожавања националне или међународне безбедности (Cookson, 1970:220). Такође, веома је значајно напоменути да се сматра да бар 12 држава у свету ради на програмима развоја биолошког оружја и да овај број има тендецију пораста, јер се поседовање и рад на биолошком оружју увек може правдати изговором да се оно користи у дефанзивне сврхе, тј. ради испитивања могућности заштите од његове примене (Метcalfe, 2002:35). Ипак, мало је вероватно да ће се било која држава одлучити за олако коришћење биолошког оружја у ратном сукобу и стога је реалнија његова примена као средства за вођење субверзивног рата (подстицање и контролисање политичких криза) (Цветковић, 2013:5).

Скорашњи догађаји потврђују да је оно најатрактивније за терористичке групе, религијске секте и појединце.[2] Какве ће последице ово оружје произвести и колико ће мртвих бити, није могуће поуздано предвидети. Међутим, поуздано се може предвидети да би радијус психолошких ефеката (ефекти страха) био далеко већи од радијуса погибије и рањавања (Стерн, 2004:113).

Видети опширније: Цветковић, В.: Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе. Београд: часопис Безбедност, година LV, 1/2013, УДК 632.458.2:343.326.,

[1] У 1997. години од 74 криминалне истраге које су се односиле на оружје за масовно уништавање, 30% (22) се односило на коришћење биолошког материјала. У току 1988. године, спроведено је 181 истрага у вези са тим оружјем, од којих је 62% (112,9) било у вези са употребом биолошког материјала. Међутим, ,,FBI“ је истакао да је више од половине тих ,,биолошких“ истрага било спровођено на основу лажне дојаве (Noll et al., 2002:51).

[2] У Единбургу је 1990. године дошло до епидемије ђарђијазе, након намерне контаминације цистерне за воду фекалним материјама; у току 1995. године једна група у Минесоти је осуђена због производње рицина, који је требало да примени против чланова локалне владе; у току 1996. године у Охају, једна особа која је била повезана са екстремистичком групом је успела да путем поште набави културу узрочника куге; секта ,,Rajneesh“ je 1984. године у Даласу контаминирала храну салмонелом, што је изазвало епидемију и 750 оболелих. Такође је утврђено да су нека политичка убиства извршена куглицама импрегнираним рицином, које су испаљене из оружја налик на кишобран (Hawley et al., 2001:56).

UTICAJI KLIMATSKIH PROMENA NA RIZIK OD PRIRODNIH KATASTROFA

Klimatske promene koje predstavljaju povećanje prosečnih temperatura u atmosferi, hidrosferi i litosferi na različite načine utiču na povećanje frekventnosti i inteziteta prirodnih katastrofa. Globalno zagrevanje posebno utiče na hidrološko-meteorološke katastrofe jer su one u najtesnijoj vezi sa posledicama klimatskih promena.

Слика бр. 1.: Могуће последице утицаја климатских промена (Преузето са http:///www.Google. news )

Dakle, opšti porast temperature dovodi do porasta broja toplih dana, smanjenju broja hladnih dana, u svim oblastima na zemlji.[1] U srednjim i višim delovima severne polulopte, zapažanja ukazuju na povećanje padavina, koje doprinose nastanku različitih vrsta poplava i nastajanju klizišta i erozija zemljišta. U nekim delovima, kao što su Afrika i Azija, učestalost i intenzitet suša se povećao tokom poslednjih nekoliko decenija. Takve promene su u skladu sa intenziviranjem hidrološkog sistema.[2] Od 1900 do 2005. godine padavine su se značajno povećale u istočnim delovima Severne i Južne Amerike, severne Evrope i severne i centralne Azije, a smanjile su se u Sahelu, na Mediteranu, u južnoj Africi i delovima južne Azije. Na globalnom nivo, oblast pogođena sušom verovatno se povećala od 1970 – ih. Vrlo je verovatno da su tokom poslednjih 50 godina hladni dani, hladne noći i mrazevi ređi u većini kopnenih oblasti, a da su vreli dani i vrele noći češće. Takođe, verovatno je da su toplotni talasi češći u većini kopnenenih oblasti, da se u većini oblasti povećala učestalost velikih padavina i da je od 1975. godine u celom svetu povećana učestalost ekstremnog povećanja nivoa mora. Postoje i dokazi na osnovu posmatranja o povećanju inteziteta aktivnosti tropskih ciklona na Severnom Atlantiku otprilike od 1970. godine sa ograničenim dokazima o povećanju na drugim mestima. Promene u snegu, ledu i smrznutom tlu sa velikom pouzdanošću su uticale na povećanje broja i veličine glečerskih jezera, povećanje nestabilnosti zemljišta u planinama i drugim regionaima izazivajući mnogobrojna klizišta i poplave. Predviđanja za naredni vek pokazuju da će broj toplih i veoma tolih dana nastaviti da raste, a da će broj hladnih i veoma hladnih dana opasti u gotovo svim regionima sveta. [3]Pored toga, intenzitet i učestalost ekstremnih padavina će se vrlo verovatno povećati u mnogim oblastima, što će usloviti brojne polave i klizišta. Srednje kontinentalne oblasti će uglavnom biti sušnije, što će povećati rizik od letnjih suša i požara. Tabela 1, data na sledećoj strani pokazuje pregled ovakvih uticaja.  Dok su promene ekstremnih temperatura prilično očekivane, a u mnogim oblastima promene u učestalosti padavina ili suša mogu biti predviđene sa velikom pouzdanošću, neke male atmosferske promene podležu većoj neizvesnosti. Nema pouzdanih predviđanja za manje fenomene, uključujući oluje, tornada, oluje sa gradom, munje i gromove.[4]

Već je konstatovano da globalno zagrevanje podiže temperaturu okeana i mora, što dalje prouzrokuje sledeće promene: toplija voda povećava količinu vlage u uraganu, kao što i topliji vazduh sadrži više vlage.[5] Kada se steknu odgovarajući uslovi, najveći deo te vlage oslobađa se u obliku velikih jednokratnih kiša ili snežnih padavina, prouzrokovajući poplave i snežne oluje. Delimićno usled toga, broj velikih poplava se na svim kontinetnima povećava iz decenije u deceniju.

U mnogim delovima sveta, globalno zagrevanje povećava i procenat godišnjih padavina u vidu kiša, a ne snega, što dovodi do velikih poplava u proleće i početkom leta. Godina 2005. u Evropi je bila obeležena neuobičajenim prirodnim katastrofama. Iste godine u SAD se dogodila serija snažnih uragana bez presedana. Novinska agencija UPI je 2005. godine rezimirala osećanja mnogih evropljana kada je izvestila da je: ,,Priroda u Evropi poludela“. Poplave u Aziji su takođe bile učestalije. U Mumbaju (Indija) visina vodenog taloga je dostigla 94 cm, za 24 časa. Bila je to neosporno najveća količina padavina koja je ikada zabeležena u jednom indijskom gradu. Rekordne poplave su zabeležene i u Kini, koja kao jedna od najstarijih civilizacija poseduje najbolju evidenciju o poplavama od bilo koje zemlje na svetu. Sa druge strane, paradoksalno je to što globalno zagrevanje izaziva ne samo češće poplave, već i češće suše.

Globalno zagrevanje s jedne strane dovodi do toga da iz okeana isparava sve više vode koja se taloži u atmosferi kao topla para, a sa druge strane više vlage izvlači iz zemlje. Delimično usled toga, pustinje se u celom svetu iz decenije u decenije sve više šire. Jedan od razloga za ovaj paradoks jeste činjenica da globalno zagrevanje ne povećava samo količinu padavina izazivajući velike poplave u celom svetu, već ih delimično i preusmerava. Statističke analize su pokazale da je količina padavina u svetu u proteklih 10 godina, porasla za 20%. Međutim, uticaj klimatskih promena na količinu padavina nije svuda isti. Padavine su se u nekim regionima povećale a u nekim smanjile.

Figure 4: World temperature and natural disasters in LDCs, 1960-2005[6]

Prikazani grafikon pokazuje trend porasta prosečnih temperatura i broja prirodnih katastrofa od 1960. do 2005. godine. Na osnovu njega nedvosmisleno se može uvideti da porast temperature prati i porast prirodnih katastrofa. Naravno, imajući u vidu da su prirodne katastrofe rezultat kombinacije prirodnih procesa i njihovih posledica po ljude, jasno je da narušavanje prirodnog procesa koje se ogleda u temperaturnim promenama utiče i na prirodne katastrofe koje su deo tog istog procesa u prirodi. Protekle decenije, katastrofe koje su bile povezane sa vremenskim prilikama su bile uzrok čak 90% prirodnih katastrofa, 60 % smrtih slučajeva i bile odgovorne za 98% slučajeva za opadanje kvaliteta života stanovništva naseljenog u toj oblasti.[7]  Svetska meterološka organizacija izvestila je u decembru 2005. godine  da će ta godina ostati upamćena po desetinama zapisa prirodnih katastrofa, od suše u Brazilu, hladnoće u Pakistanu, do uragana na Atlanskom okeanu. Osim 1996. godine, prethodnih 10 godina su bile u rangu 10 najtoplijih od 1850.

Manje od mesec dana pre nego što je uragan Katrina pogodio SAD, 2005. godine, jedno obimno istraživanje urađeno na Masačusetskom institutu za tehnologiju (Massachusets Institute of Technology) potrvrdilo je naučni konsenzus da globalno zagrevanje čini uragane jačim i razornijim. Veliki uragani koji nastaju u Atlanskom i Tihom okeanu, od sedamdesetih godina prošlog veka za oko 50% su jači i dugotrajniji nego pre toga.[8]

---

[1] Smith, L.: Statistical Trend Analysis in Weather and Climate Extremes in a Changing Climate. Regions of Focus: North

America, Hawaii, Caribbean, and U.S. Pacific Islands. T.R. Karl, G.A. Meehl, C.D. Miller, S.J. Hassol, A.M. Waple, and W.L. Murray

(eds.). A Report by the U.S. Climate Change Science Program and the Subcommittee on Global Change Research, Washington, DC., 2008.

[2] Isto.

[3] Lynch, A., Uotila, P., Cassano, J.: Changes in synoptic weather patterns in the polar regions in the 20th and 21^st centuries, Part 2: Antarctic. International Journal of Climate, 26(9), 1181-1199, 2009.

[4] Yoshimura, J., Sugi, M., Noda, A.: Influence of greenhouse warming on tropical cyclone frequency. Journal of the Meteorological Society of Japan, 84(3), 405-428, 2006.

[5] Al Gor.: Neprijatna istina, planetarna opasnost od globalnog zagrevanja i šta u vezi sa tim možemo da učinimo. London: Wylie Agency, 2008.

[6] Source: Goddard Institute for Space Studies (GISS), NASA GISS Surface Temperature Analysis (GISTEMP) (http://data.giss.nasa.gov/gistemp/); and UNCTAD secretariat estimates, based on EM-DAT: The OFDA/CRED International Disaster database (www.emdat.net), Université catholique de Louvain, Louvain-La-Neuve.

[7] Yonetani, T., Gordon, H.: Simulated changes in the frequency of extremes and regional features of seasonal/annual temperature and precipitation when atmospheric CO2 is doubled. Journal of Climate, 14(8), 1765-1779, 2001.

[8] Studija MIT-a, 2005.

Videti opširnije: Cvetković, V. (2013). Uticaji klimatskih promena na rizik od prirodnih katastrofa. U proceduri objavljivanja. Cvetković, V. (2013). Klimatske promene i nacionalna odbrana. U proceduri objavljivanja.

УЛОГА ШКОЛА У СМАЊЕЊУ РИЗИКА ОД ПРИРОДНИХ КАТАСТРОФА

Izvor slike:http://www.edgazette.govt.nz/Articles/Article.aspx?ArticleId=8533


Када се говори о смањењу ризика од природних катастрофа, са правом се може рећи да школе представљају незаобилазне субјекте који имају све значајнију улогу. Оне играју кључну улогу у обезбеђивању основних информација о природним катастрофама у једној локалној заједници. Шиваки наводи да је значај школског образовања о природним катастрофама нагло порастао, износећи следеће разлоге: деца су најосетљивија категорија  у једном друштву; она представљају будућност; школа је центар образовања и сами резултати образовног процеса се преносе на њихове породице и саму локалну заједицу; школе се препознају као центри културе и образовања.[1]

Искуство је показало да је приступ квалитетним образовним програмима о природним катастрофама од круцијалног значаја у заштити деце и њихових породица. Такође је наглашено да се уместо разматрања деце и жена као најугроженије категорије (жртве), они могу бити препознати као доприносиоци опоравка заједнице пред претпоставком да су стекли солидна знања о природним катастрофама и отклањању њихових последица. При томе, жене играју значају улогу у процесу образовања деце и у вези са тим потребно је више укључити мајке у процес образовања о природним катастрофама, јер ће оне то знање преносити на своју децу. Многи истраживачи и службеници запослени у одговарајућим органима Уједињених нација приликом самог разматрања смањења ризика од катастрофа, акценат стављају на безбедност школских зграда и образовање о катастрофама.[2] Међутим, безбедност школских објеката је корисна за смањење ризика од природних катастрофа у кратком периоду, док образовање о природним катастрофама има много значајнију улогу у развоју културе смањивања ризика на дуже стазе. Shaw i Kobayashi (2001) наглашавају да школе имају важну улогу у повећавању нивоа свести ученика, наставника и родитеља. UNISDR је спровео кампању засновану на посматрању деце која су најугроженија популација током природне катастрофе, полазећи од чињенице и да образовање у погледу смањења ризика од природних катастрофа у великој мери утиче на повећање нивоа свести и у самој заједници.[3]

Само образовање у вези са ризиком од природних катастрофа може бити заступљено кроз посебне или кроз имплементацију у основне наставне програме. Даље, такво образовање се може реализовати кроз наставне и ваннаставне активности (као што су нпр. различите радионице, игре итд). Иако васпитање и образовање младих за заштиту живота, здравља људи и животне средине има своје полазиште у породичном и предшколском васпитању, школа је у остварењу тог циља незаменљива. Школа је дужна да развија знања, свест и навике којима се опасности предупређују, заправо, у својој основној функцији она има задатак да човеку омогући, с једне стране, владање над природом, а сa друге, заштиту од опасности које га могу задесити и од саме човекове ,,природе“.[4] Важна је свест да се од опасности ,,не може побећи“, него се оне могу само предупредити, односно последице спречити знањем, свешћу и васпитањем до аутоматизма навика. При томе, васпитање за активну и пасивну заштиту себе и других, физичког интегритета или природних својстава и животне средине, при чему се стварају навике и осећања одговорности, истинољубивости, хуманости, праведности, скромности, предмет је васпитног деловања управо школског образовања.

Улога образовања у смањењу ризика од природних катастрофа је често директно или индиректно регулисана законским и стратешким документима. Рецимо, у закону о ванредним ситуацијама Републике Србије у тачки 6 са насловом обучавање и оспособљавање, а у члану 119 пише да се ради стицања потребних знања из области личне и колективне заштите, грађани се обучавају и оспособљавају за превентиву заштиту и спасавање. Надаље стоји да се обучавање врши у оквиру основног и средњег образовања ради стицања знања о опасностима од природних и других катастрофа и заштити од њих, у складу са посебним законом и одговарајућим програмом.[5]

---

[1] Lindstone, J.: Isto, str 45.

[2] Petal, M.: Education in disaster risk reduction. In: R. Shaw, R. R. Krishnamurthy (Eds), Disaster management: Global challenges and local solutions (pp. 285–320). India: Universities Press, 2009.

[3]UN/ISDR. (2007). Building disaster resilient communities. Good practices and lessons learned. Available at http://www.unisdr.org/eng/abouty/education-good-practices.pdfwww.unisdr.org/eng/abouty/education-good-practices.pdf (Accessed November 17, 04 2013).

[4] Kuroiwa, J. A.: Peru’s national education program for disaster prevention and mitigation (PNEPDPM). Training and Education for Improving Earthquake Disaster Management in Developing Countries, UNCRD Meeting Report Series, 57, 95–102, 1993.

[5] Zakon o vanrednim situacijama Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/2009.

Види опширније о ванредним ситуацијама:

1. Цветковић, В.: Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013.

2. Цветковић, В.: Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.

STATISTIČKI PREGLED KATASTROFA U SRBIJI