Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

Након уједињења Немачке, нестанка ,,гвоздене завесе“, распада СССР-а и Варшавског пакта, дошло је до коренитих промена у међународним односима. Престанком хладног рата између Истока и Запада попустила је бојазан о сукобу светских размера који би имао катастрофалне последице због вероватне употребе оружја за масовно уништавање (Чобељић et al., 2003:7). Упоредо са попуштањем бојазни о сукобу светских размера почело се са успостављањем међународних споразума и уговора о контроли и непролиферацији тог оружја, при чему је посебна пажња посвећена биолошком оружју као непримереном средству ратовања у савременој цивилизацији (УН, 1997:23). Нажалост, продубљивањем јаза између богатих и сиромашних региона стекли су се услови за примену ,,асиметричног методa“, где се у борби против богатог употребљава све оно што је човеку, организацији или држави на ,,дохват руке“. Управо стога, биолошко оружје почињу називати ,,атомска бомба сиромашних“ (Чобељић еt al., 2003:8). Свакако, повећаној опасности од његове употребе допринео је и развој молекуларне генетике и биотехнологије, што је за резултат имало ницање огромног броја истраживачких лабораторија, чији рад може бити злоупотребљен (,,dual use“). Уопштено говорећи, биолошко оружје је једна од врста оружја за масовно уништавање под којим се у ужем смислу подразумева нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје, док се у ширем смислу подразумевају сви токсични хемијски агенси ако су употребљени као средство или мета напада; сви микроорганизми и њихови продукти уколико су средство или мета напада; сва индустријска постројења која производе и користе токсичне хемикалије и микроорганизме у процесу производње, те сва складишта и сва превозна и траспортна средства у којима се складиште и превозе, а мета су војних или терористичких деловања (Цветковић, 2012:37).

Различите симулације напада биолошким оружјем показале су да су и развијене земље веома угрожене и да се наведено оружје може врло лако применити, на пример преко вентилационих система у подземној железници (Bolz et al., 2002:56). Свакако, најбољи пример јесте терористички напад у марту 1995. године, када је секта ,,Aum Shinrikyo“ у Токију применила сарин (једна врста хемијског оружја), због чега је умрло 11 и оболело најмање 5.500 особа (Bowman, 2007:123). Непосредно након тога, у једној од рација у просторијама ове секте пронађено је и биолошко оружје. С тим у вези различити стручњаци су давали процене да би број жртава био много већи да је ова секта применила ботулинум (ботулински) токсин или антракс.

Иако се биолошко оружје никада није успешно употребљавало у борбама великих размера,[1] осим у случају Јапана који је доказано користио биолошко оружје у веома окрутне сврхе, терористи су постали свесни да је масовно убацивање заразних и смртоносних вируса ради стварања депресивне и ванредне ситуације међу становништвом најделотворнији начин угрожавања националне или међународне безбедности (Cookson, 1970:220). Такође, веома је значајно напоменути да се сматра да бар 12 држава у свету ради на програмима развоја биолошког оружја и да овај број има тендецију пораста, јер се поседовање и рад на биолошком оружју увек може правдати изговором да се оно користи у дефанзивне сврхе, тј. ради испитивања могућности заштите од његове примене (Метcalfe, 2002:35). Ипак, мало је вероватно да ће се било која држава одлучити за олако коришћење биолошког оружја у ратном сукобу и стога је реалнија његова примена као средства за вођење субверзивног рата (подстицање и контролисање политичких криза) (Цветковић, 2013:5).

Скорашњи догађаји потврђују да је оно најатрактивније за терористичке групе, религијске секте и појединце.[2] Какве ће последице ово оружје произвести и колико ће мртвих бити, није могуће поуздано предвидети. Међутим, поуздано се може предвидети да би радијус психолошких ефеката (ефекти страха) био далеко већи од радијуса погибије и рањавања (Стерн, 2004:113).

Видети опширније: Цветковић, В.: Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе. Београд: часопис Безбедност, година LV, 1/2013, УДК 632.458.2:343.326.,

[1] У 1997. години од 74 криминалне истраге које су се односиле на оружје за масовно уништавање, 30% (22) се односило на коришћење биолошког материјала. У току 1988. године, спроведено је 181 истрага у вези са тим оружјем, од којих је 62% (112,9) било у вези са употребом биолошког материјала. Међутим, ,,FBI“ је истакао да је више од половине тих ,,биолошких“ истрага било спровођено на основу лажне дојаве (Noll et al., 2002:51).

[2] У Единбургу је 1990. године дошло до епидемије ђарђијазе, након намерне контаминације цистерне за воду фекалним материјама; у току 1995. године једна група у Минесоти је осуђена због производње рицина, који је требало да примени против чланова локалне владе; у току 1996. године у Охају, једна особа која је била повезана са екстремистичком групом је успела да путем поште набави културу узрочника куге; секта ,,Rajneesh“ je 1984. године у Даласу контаминирала храну салмонелом, што је изазвало епидемију и 750 оболелих. Такође је утврђено да су нека политичка убиства извршена куглицама импрегнираним рицином, које су испаљене из оружја налик на кишобран (Hawley et al., 2001:56).

Организација рада интервентно-спасилачких служби у ванредним ситуацијама изазваним употребом оружја за масовно уништавање

       

Izvor:http://transition.fcc.gov/pshs/first-responders.html

 Организација рада на лицу места ове ванредне ситуације (у даљем тексту ВС) је веома комплексна из разлога ангажованости великог броја припадника интервентно-спасилачких служби (у даљем тексту ИСС) који имају различите задатке као и опасног радног окружења. Ефикасно отклањање насталих последица у великој мери зависи од међусобне сарадње и координације ових служби као и подршке шире заједнице. Не постоји ИСС која може самостално са искључиво сопственим капацитетима и ресурсима пружити адекватан одговор. Дакле, потребно је успоставити ефикасну организацију рада (систем управљања) која ће адекватно одговорити свим потребама на лицу места. 

Укратко речено, организација рада обухвата: успостављање команде; процену приоритета; развој и примену акционог – оперативног  плана; одржавање оптималног распона контроле; координацију активности свих учесника; прослеђивање неопходних информација медијима; праћење трошкова; координацију активности које се одвијају од стране „спољних“ служби; управљање расположивим ресурсима; развијање одговарајуће организационе структуре; одређивање оперативних циљева; осигурање безбедности. Установљавање и имплементација кључних корака при успостављању организације рада, могу у великој мери олакшати посао ИСС (Цветковиц, 2013:21).

Стога би основни алгоритам при отклањању последица ових ВС, могао да садржи следеће критичне тачке (Combs, 2003): организација рада се мора установити од стране ИСС које прве стигну на место ВС и он се мора одржавати да би при пристизању других служби и јединица могла адекватно да се изврши координација свих, тренутно и накнадно, расположивих ресурса уз неопходне инструкције учесницима; неопходно је успоставити јединствену организацију кључних служби и у зависности од природе ВС нагласити која од њих представља главну – водећу службу; успоставити јединствено командно место које мора бити познато свим субјектима које организација рада у ВС обухвата, а које је и погодно за употребу у дужем временском периоду уколико се за тим јави потреба; сваки пропуст у безбедности може довести до људских жртава; дефинисати основне стратешке циљеве и приоритете и постарати се да су они познати свим субјектима и ангажованим службама који раде на њиховој реализацији; фокусирати се на тријажу пацијената, проналазак и идентификацију свих жртава и успостављање система приоритета при лечењу пацијената и њиховог транспорта; спроводити контролу над жртвама, објектима и одговорним службама на јединствен начин и уз употребу јединствених метода; ниједна служба не може сама да ефикасно руководи ВС, спроводити програме обуке на регионалном и ширем нивоу; поштовати организацију рада и контроле не само у ВС, већ свакодневно. Од изузетне је важности да ток сваке акције која се предузима буде испланиран. При томе, организација рада подразумева и да се успостави и систем управљања у овим ВС (познат као ИЦС – incident comand system) који представља системску алатку помоћу које се врши руковођење и командовање, контрола и координација хитних служби (Thomas, 2008). Свакако, тај систем представља уједно и средство чијом се употребом врши координација напора и активности појединих ИСС у циљу стабилизације – стављања под контролу ситуације, заштите живота, животне средине и имовине. 

        Ток сваке акције која се предузима у овим ВС мора бити испланиран, при чему треба имати на уму следеће (Цветковић, 2012):  не постоји план који ће обухватити све могуће врсте и типове ОМ;  сви важни учесници у примени плана морају бити укључени и у процес његовог прављења; ниједна служба не може сама да управља ВС нити да збрине све повређене особе; треба радити на константном проширењу мреже учесника у отклањању ВС; бирократизација и централизација се морају избећи при структуирању и успостављању организације рада у ВС.

Видети опширније:

1. Цветковић, В.: Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013. године

2. Цветковић, В.: Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија, 2012. године.

3. Видети и на сајту: vanrednasituacija@blogspot.com