Izvor slike:http://www.edgazette.govt.nz/Articles/Article.aspx?ArticleId=8533
Када се говори о смањењу ризика од природних катастрофа, са правом се може рећи да школе представљају незаобилазне субјекте који имају све значајнију улогу. Оне играју кључну улогу у обезбеђивању основних информација о природним катастрофама у једној локалној заједници. Шиваки наводи да је значај школског образовања о природним катастрофама нагло порастао, износећи следеће разлоге: деца су најосетљивија категорија у једном друштву; она представљају будућност; школа је центар образовања и сами резултати образовног процеса се преносе на њихове породице и саму локалну заједицу; школе се препознају као центри културе и образовања.[1]
Искуство је показало да је приступ квалитетним
образовним програмима о природним катастрофама од круцијалног значаја у заштити
деце и њихових породица. Такође је наглашено да се уместо разматрања деце и
жена као најугроженије категорије (жртве), они могу бити препознати као
доприносиоци опоравка заједнице пред претпоставком да су стекли солидна знања о
природним катастрофама и отклањању њихових последица. При томе, жене играју
значају улогу у процесу образовања деце и у вези са тим потребно је више
укључити мајке у процес образовања о природним катастрофама, јер ће оне то
знање преносити на своју децу. Многи истраживачи и службеници запослени у одговарајућим органима
Уједињених нација приликом самог разматрања смањења ризика од катастрофа,
акценат стављају на безбедност школских зграда и образовање о катастрофама.[2] Међутим, безбедност
школских објеката је корисна за смањење ризика од природних катастрофа у кратком
периоду, док образовање о природним катастрофама има много значајнију улогу у
развоју културе смањивања ризика на дуже стазе. Shaw
i Kobayashi
(2001) наглашавају да
школе имају важну улогу у повећавању нивоа свести ученика, наставника и
родитеља. UNISDR је спровео
кампању засновану на посматрању деце која су најугроженија популација током природне
катастрофе, полазећи од чињенице и да образовање у погледу смањења ризика од природних
катастрофа у великој мери утиче на повећање нивоа свести и у самој заједници.[3]
Само образовање у вези са ризиком од природних катастрофа
може бити заступљено кроз посебне или кроз имплементацију у основне наставне
програме. Даље, такво образовање се може реализовати кроз наставне и
ваннаставне активности (као што су нпр. различите радионице, игре итд). Иако васпитање и образовање младих
за заштиту живота, здравља људи и животне средине има своје полазиште у
породичном и предшколском васпитању, школа је у остварењу тог циља незаменљива.
Школа је дужна да развија знања, свест и навике којима се опасности
предупређују, заправо, у својој основној функцији она има задатак да човеку
омогући, с једне стране, владање над природом, а
сa друге, заштиту од опасности које га
могу задесити и од саме човекове ,,природе“.[4] Важна је
свест да се од опасности ,,не може побећи“, него се оне могу само предупредити, односно
последице спречити знањем, свешћу и васпитањем до аутоматизма навика. При томе,
васпитање за активну и пасивну заштиту себе и других, физичког интегритета или
природних својстава и животне средине, при чему се стварају навике и осећања
одговорности, истинољубивости, хуманости, праведности, скромности, предмет је
васпитног деловања управо школског образовања.
Улога образовања у
смањењу ризика од природних катастрофа је често директно или индиректно
регулисана законским и стратешким документима. Рецимо, у закону о ванредним
ситуацијама Републике Србије у тачки 6 са насловом обучавање
и оспособљавање, а у члану 119 пише да се ради стицања потребних знања из
области личне и колективне заштите, грађани се обучавају и оспособљавају за
превентиву заштиту и спасавање. Надаље стоји да се обучавање врши у оквиру основног и средњег образовања ради стицања
знања о опасностима од природних и других катастрофа и заштити од њих, у складу са посебним законом и
одговарајућим програмом.[5]
[1] Lindstone, J.: Isto, str 45.
[2] Petal, M.: Education in disaster
risk reduction. In: R. Shaw, R. R. Krishnamurthy (Eds),
Disaster management: Global challenges and local solutions (pp. 285–320).
India: Universities Press, 2009.
[3]UN/ISDR. (2007). Building
disaster resilient communities. Good practices and lessons learned.
Available at http://www.unisdr.org/eng/abouty/education-good-practices.pdfwww.unisdr.org/eng/abouty/education-good-practices.pdf (Accessed November
17, 04 2013).
[4] Kuroiwa, J. A.: Peru’s national
education program for disaster prevention and mitigation (PNEPDPM). Training and Education for Improving Earthquake Disaster Management
in Developing Countries, UNCRD Meeting Report Series, 57, 95–102, 1993.
[5] Zakon o vanrednim situacijama
Republike Srbije, Službeni glasnik
Republike Srbije, broj 111/2009.
Види опширније о ванредним ситуацијама:
1. Цветковић, В.: Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013.
2. Цветковић, В.: Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија.
