Организација рада интервентно-спасилачких служби у ванредним ситуацијама изазваним употребом оружја за масовно уништавање

       

Izvor:http://transition.fcc.gov/pshs/first-responders.html

 Организација рада на лицу места ове ванредне ситуације (у даљем тексту ВС) је веома комплексна из разлога ангажованости великог броја припадника интервентно-спасилачких служби (у даљем тексту ИСС) који имају различите задатке као и опасног радног окружења. Ефикасно отклањање насталих последица у великој мери зависи од међусобне сарадње и координације ових служби као и подршке шире заједнице. Не постоји ИСС која може самостално са искључиво сопственим капацитетима и ресурсима пружити адекватан одговор. Дакле, потребно је успоставити ефикасну организацију рада (систем управљања) која ће адекватно одговорити свим потребама на лицу места. 

Укратко речено, организација рада обухвата: успостављање команде; процену приоритета; развој и примену акционог – оперативног  плана; одржавање оптималног распона контроле; координацију активности свих учесника; прослеђивање неопходних информација медијима; праћење трошкова; координацију активности које се одвијају од стране „спољних“ служби; управљање расположивим ресурсима; развијање одговарајуће организационе структуре; одређивање оперативних циљева; осигурање безбедности. Установљавање и имплементација кључних корака при успостављању организације рада, могу у великој мери олакшати посао ИСС (Цветковиц, 2013:21).

Стога би основни алгоритам при отклањању последица ових ВС, могао да садржи следеће критичне тачке (Combs, 2003): организација рада се мора установити од стране ИСС које прве стигну на место ВС и он се мора одржавати да би при пристизању других служби и јединица могла адекватно да се изврши координација свих, тренутно и накнадно, расположивих ресурса уз неопходне инструкције учесницима; неопходно је успоставити јединствену организацију кључних служби и у зависности од природе ВС нагласити која од њих представља главну – водећу службу; успоставити јединствено командно место које мора бити познато свим субјектима које организација рада у ВС обухвата, а које је и погодно за употребу у дужем временском периоду уколико се за тим јави потреба; сваки пропуст у безбедности може довести до људских жртава; дефинисати основне стратешке циљеве и приоритете и постарати се да су они познати свим субјектима и ангажованим службама који раде на њиховој реализацији; фокусирати се на тријажу пацијената, проналазак и идентификацију свих жртава и успостављање система приоритета при лечењу пацијената и њиховог транспорта; спроводити контролу над жртвама, објектима и одговорним службама на јединствен начин и уз употребу јединствених метода; ниједна служба не може сама да ефикасно руководи ВС, спроводити програме обуке на регионалном и ширем нивоу; поштовати организацију рада и контроле не само у ВС, већ свакодневно. Од изузетне је важности да ток сваке акције која се предузима буде испланиран. При томе, организација рада подразумева и да се успостави и систем управљања у овим ВС (познат као ИЦС – incident comand system) који представља системску алатку помоћу које се врши руковођење и командовање, контрола и координација хитних служби (Thomas, 2008). Свакако, тај систем представља уједно и средство чијом се употребом врши координација напора и активности појединих ИСС у циљу стабилизације – стављања под контролу ситуације, заштите живота, животне средине и имовине. 

        Ток сваке акције која се предузима у овим ВС мора бити испланиран, при чему треба имати на уму следеће (Цветковић, 2012):  не постоји план који ће обухватити све могуће врсте и типове ОМ;  сви важни учесници у примени плана морају бити укључени и у процес његовог прављења; ниједна служба не може сама да управља ВС нити да збрине све повређене особе; треба радити на константном проширењу мреже учесника у отклањању ВС; бирократизација и централизација се морају избећи при структуирању и успостављању организације рада у ВС.

Видети опширније:

1. Цветковић, В.: Интервентно-спасилачке службе у ванредним ситуацијама. Београд: Задужбина Андрејевић, 2013. године

2. Цветковић, В.: Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Београд: Криминалистичко-полицијска академија, 2012. године.

3. Видети и на сајту: vanrednasituacija@blogspot.com 

УЛОГА ПОЛИЦИЈЕ У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА ИЗАЗВАНИМ ЗЛОУПОТРЕБОМ ОРУЖЈА ЗА МАСОВНО УНИШТАВАЊЕ

Полицијски службеници који први стигну на лице места ванредне ситуације (у даљем тексту ВС) носе огромну одговорност и налазе се под великим притиском. Долазе у хаос а морају да успоставе ред. Ове прве интервентне јединице требају да процене ситуацију, да обезбеде себе и да управљају долазећим средствима неопходним за отклањање последица ВС изазване терористичким нападом. У ванредним ситуацијама изазваним терористичким нападима, полиција има кључну улогу у идентификацији учиниоца терористичког напада као и у отклањању последица. Главни циљеви полицијског поступања на лицу места су: самозаштита, спасавање људских живота и обезбеђење лица места терористичког напада. Због природе посла који обавља, бројности и опремљености полиција је у могућности да ефикасно и правовремено реагује, и да активира друге субјекте система заштите и спасавања и локалну заједницу у целини.Полиција и остале интервентно-спасилачке службе које прве пристигну, требају управљати: лицем места; жртвама, посматрачима и предусретљивим добровољцима; опасним материјама и терористима. Полицијски службеници по природи своје професије обезбеђују место догађаја, међутим у овим ВС, од начина прилаза лицу места и опхођења са опасностима зависиће крајњи резултат полицијског ангажовања. Полиција мора бити свесна опасног окружења у којем ради. У свим државама широм света, надлежност и делокруг рада полиције дефинисан је законским и подзаконским прописима. Међутим, у овим ВС задужења која су дата полицији често су већа од законски дефинисане надлежности и у великој мери зависе од саме ситуације на месту догађаја. Наиме, законски прописи су често недоречени или нису предвидели све мере и радње које је неопходно у контексту ситуације предузети.

  

Полазећи од законске улоге полиције у Републици Србији, полицијски послови од значаја  за заштиту грађана у свим врстама ванредних ситуцијa могу се условно поделити на групе послова  из надлежности јавне безбедности којима се обезбеђује: 1. остваривање система безбедности мерама и активностима  из оквира  редовних надлежности, прилагођавањем деловања извршеним променама  у правном режиму  због насталих  ВС; 2. успостављање услова за вршење функције других државних органа, правних лица или грађана када су ови субјекти  онемогућени да врше своју функцију  и улогу у  варедним  ситуацијама. У случају употребе оружја за масовно уништавање (у даљем тексту ОМУ), приликом ратних дејстава која погађају становништво, организационе јединице полиције ће, заједно са надлежним јединицама цивилне заштите, бити ангажоване на разним задацима заштите и спасавања угроженог становништва, при чему се мора водити рачуна о приоритетима.  У Републици Србији, Закон о полицији (члан 14) предвиђа да  полиција, у складу са својим делокругом рада утврђеним законом, врши припреме за деловање за време ванредног или ратног стања. За време ванредног или ратног стања полиција задатке из свог делокруга извршава тако што насталим променама прилагођава своју организацију, облике и методе рада, у складу са законом и актима донетим ради отклањања ванредног, односно ратног стања. Такође, употребу материјално техничких средстава, инфраструктуре, земљишта и објеката полиције за време ванредног или ратног стања планира полиција. Полицајац који обавља послове у дежурној служби полицијске станице,  на основу следећих показатеља може констатовати да се ради о несвакидашњем догађају и посумњати да је реч о терористичком нападу: многобројне пријаве од стране грађане о људима којима је позлило или су повређени на необичан начин; велики број особа које траже помоћ са истим симптомима; много позива са истог географског подручја или са масовног окупљања путем којих грађани обавештавају о необичним болестима; симптоми који указују на изложеност хемијским супстанцама (сузне очи, недостатак ваздуха, тешкоће са дисањем, иритација очију, носа, грла, црвенило или свраб коже); пријаве малих експлозија са незнатним оштећењима; сумњиви уређаји и опрема; одбачена лична заштитна опрема (маске, рукавице, одећа); необјашњиво угинуће биљака и животиња. Полицијски службеници  који излазе на лице места требају бити спремни и обучени да препознају ове индикаторе. Међутим, није увек тако очигледно да се ради о лицу места са опасним окружењем. Многе ВС изазване злоупотребом оружја буду пријављене као пожари, саобраћајне незгоде, техничке интервенције итд., и у складу са тим је неопходно увек поћи од хипотетички најгорег сценарија.

Дакле, полиција у склопу својих надлежности мора предузети следеће: Пренети обавештења и информације осталим надлежним службама; Координирати одговором снага заштите и спасавања; Извршити евакуацију угрожених лица; Координирати транспортом жртава; Контролисати кретање људи и возила; Одговарати за безбедност: лица места,  болница, и осталих центара; Очувати доказе и имовину; Идентификовати преминуле; Формирати евиденције о несталим и погинулим; Успоставити контакте са медијима и конференције за новинаре; Истрага и извештавање.

[1] Цветковић, В. (2012). Управљање у ванредним ситуацијама изазваним злоупотребом оружја за масовно уништавање. Опширније и детаљније у мастер раду.

[2] Mlađan, D., Cvetković, V.: Police deployment in emergency situations caused by the abuse of weapons of mass destruction. Beograd: Medjunarodni naucni skup ,,Dani Arcibalda Rajsa“, tematski zbornik radova međunarodnog značaj, organizacije Kriminalisticko-policijske akademije, mart 2012. godine,
 [3] Марић, П.; Томић, Д.: Управљање у ВС. Београд: Балкански Институт за управљање и процену ризика, 2010.

[4] Место где је предузета или пропуштена радња тако и место где је у целини или делимично последица наступила (члан 17. став 1. КЗ).

[5] Опасним материјама се сматрају све оне материје које имају такве особине да могу, услед нестручног и неодговорног рада, или било какве незгоде у току производње, транспорта, складиштења или руковања, изазвати последице штетне по здравље или околину. Код нас се често користе термини, ,,опасна роба“ и ,,опасне материје“ као синоними, што није исправно.

[6] Burke, R.: Isto.

[7] Закон о полицији  (члан 2), ("Сл. гласник РС", бр. 101/05, 63/09 - одлука УС) такође дефинише  послове Министарства унутрашњих послова  који  су у функцији остваривања  јавне безбедности као што су: предузимање хитних мера које су неопходне за отклањање непосредне опасности за људе и имовину, када те мере не могу правовремено да предузму други надлежни органи; пружање помоћи органима државне управе, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, правним и физичким лицима у случају опште опасности изазване природним непогодама, епидемијама или другим облицима угрожавања: налагање евакуације са одређеног простора или објекта. У овим пословима полиција учествује и у вршењу спасилачке функције и пружању прве помоћи људима. Такође  у члану  15 је предвиђено: „Ако Влада Републике Србије оцени да друкчије није могуће обезбедити јавни ред или заштитити здравље и животе људи, може да наложи министру да наредбом: 1) ограничи или забрани кретање на одређеним објектима, одређеним подручјима или на јавним местима;  2) забрани настањивање на одређеном подручју или напуштање одређеног подручја; 3) наложи евакуацију напуштање одређеног подручја или објекта.

[8] У Закону о ВС је предвиђено да „Министарство унутрашњих послова у области заштите и спасавања у ВС обавља и следеће послове: ,,Обезбеђује учешће полиције и других организационих јединица Министарства у спровођењу мера и извршавању задатака заштите и спасавања.“

UTICAJI KLIMATSKIH PROMENA NA RIZIK OD PRIRODNIH KATASTROFA

Klimatske promene koje predstavljaju povećanje prosečnih temperatura u atmosferi, hidrosferi i litosferi na različite načine utiču na povećanje frekventnosti i inteziteta prirodnih katastrofa. Globalno zagrevanje posebno utiče na hidrološko-meteorološke katastrofe jer su one u najtesnijoj vezi sa posledicama klimatskih promena.

Слика бр. 1.: Могуће последице утицаја климатских промена (Преузето са http:///www.Google. news )

Dakle, opšti porast temperature dovodi do porasta broja toplih dana, smanjenju broja hladnih dana, u svim oblastima na zemlji.[1] U srednjim i višim delovima severne polulopte, zapažanja ukazuju na povećanje padavina, koje doprinose nastanku različitih vrsta poplava i nastajanju klizišta i erozija zemljišta. U nekim delovima, kao što su Afrika i Azija, učestalost i intenzitet suša se povećao tokom poslednjih nekoliko decenija. Takve promene su u skladu sa intenziviranjem hidrološkog sistema.[2] Od 1900 do 2005. godine padavine su se značajno povećale u istočnim delovima Severne i Južne Amerike, severne Evrope i severne i centralne Azije, a smanjile su se u Sahelu, na Mediteranu, u južnoj Africi i delovima južne Azije. Na globalnom nivo, oblast pogođena sušom verovatno se povećala od 1970 – ih. Vrlo je verovatno da su tokom poslednjih 50 godina hladni dani, hladne noći i mrazevi ređi u većini kopnenih oblasti, a da su vreli dani i vrele noći češće. Takođe, verovatno je da su toplotni talasi češći u većini kopnenenih oblasti, da se u većini oblasti povećala učestalost velikih padavina i da je od 1975. godine u celom svetu povećana učestalost ekstremnog povećanja nivoa mora. Postoje i dokazi na osnovu posmatranja o povećanju inteziteta aktivnosti tropskih ciklona na Severnom Atlantiku otprilike od 1970. godine sa ograničenim dokazima o povećanju na drugim mestima. Promene u snegu, ledu i smrznutom tlu sa velikom pouzdanošću su uticale na povećanje broja i veličine glečerskih jezera, povećanje nestabilnosti zemljišta u planinama i drugim regionaima izazivajući mnogobrojna klizišta i poplave. Predviđanja za naredni vek pokazuju da će broj toplih i veoma tolih dana nastaviti da raste, a da će broj hladnih i veoma hladnih dana opasti u gotovo svim regionima sveta. [3]Pored toga, intenzitet i učestalost ekstremnih padavina će se vrlo verovatno povećati u mnogim oblastima, što će usloviti brojne polave i klizišta. Srednje kontinentalne oblasti će uglavnom biti sušnije, što će povećati rizik od letnjih suša i požara. Tabela 1, data na sledećoj strani pokazuje pregled ovakvih uticaja.  Dok su promene ekstremnih temperatura prilično očekivane, a u mnogim oblastima promene u učestalosti padavina ili suša mogu biti predviđene sa velikom pouzdanošću, neke male atmosferske promene podležu većoj neizvesnosti. Nema pouzdanih predviđanja za manje fenomene, uključujući oluje, tornada, oluje sa gradom, munje i gromove.[4]

Već je konstatovano da globalno zagrevanje podiže temperaturu okeana i mora, što dalje prouzrokuje sledeće promene: toplija voda povećava količinu vlage u uraganu, kao što i topliji vazduh sadrži više vlage.[5] Kada se steknu odgovarajući uslovi, najveći deo te vlage oslobađa se u obliku velikih jednokratnih kiša ili snežnih padavina, prouzrokovajući poplave i snežne oluje. Delimićno usled toga, broj velikih poplava se na svim kontinetnima povećava iz decenije u deceniju.

U mnogim delovima sveta, globalno zagrevanje povećava i procenat godišnjih padavina u vidu kiša, a ne snega, što dovodi do velikih poplava u proleće i početkom leta. Godina 2005. u Evropi je bila obeležena neuobičajenim prirodnim katastrofama. Iste godine u SAD se dogodila serija snažnih uragana bez presedana. Novinska agencija UPI je 2005. godine rezimirala osećanja mnogih evropljana kada je izvestila da je: ,,Priroda u Evropi poludela“. Poplave u Aziji su takođe bile učestalije. U Mumbaju (Indija) visina vodenog taloga je dostigla 94 cm, za 24 časa. Bila je to neosporno najveća količina padavina koja je ikada zabeležena u jednom indijskom gradu. Rekordne poplave su zabeležene i u Kini, koja kao jedna od najstarijih civilizacija poseduje najbolju evidenciju o poplavama od bilo koje zemlje na svetu. Sa druge strane, paradoksalno je to što globalno zagrevanje izaziva ne samo češće poplave, već i češće suše.

Globalno zagrevanje s jedne strane dovodi do toga da iz okeana isparava sve više vode koja se taloži u atmosferi kao topla para, a sa druge strane više vlage izvlači iz zemlje. Delimično usled toga, pustinje se u celom svetu iz decenije u decenije sve više šire. Jedan od razloga za ovaj paradoks jeste činjenica da globalno zagrevanje ne povećava samo količinu padavina izazivajući velike poplave u celom svetu, već ih delimično i preusmerava. Statističke analize su pokazale da je količina padavina u svetu u proteklih 10 godina, porasla za 20%. Međutim, uticaj klimatskih promena na količinu padavina nije svuda isti. Padavine su se u nekim regionima povećale a u nekim smanjile.

Figure 4: World temperature and natural disasters in LDCs, 1960-2005[6]

Prikazani grafikon pokazuje trend porasta prosečnih temperatura i broja prirodnih katastrofa od 1960. do 2005. godine. Na osnovu njega nedvosmisleno se može uvideti da porast temperature prati i porast prirodnih katastrofa. Naravno, imajući u vidu da su prirodne katastrofe rezultat kombinacije prirodnih procesa i njihovih posledica po ljude, jasno je da narušavanje prirodnog procesa koje se ogleda u temperaturnim promenama utiče i na prirodne katastrofe koje su deo tog istog procesa u prirodi. Protekle decenije, katastrofe koje su bile povezane sa vremenskim prilikama su bile uzrok čak 90% prirodnih katastrofa, 60 % smrtih slučajeva i bile odgovorne za 98% slučajeva za opadanje kvaliteta života stanovništva naseljenog u toj oblasti.[7]  Svetska meterološka organizacija izvestila je u decembru 2005. godine  da će ta godina ostati upamćena po desetinama zapisa prirodnih katastrofa, od suše u Brazilu, hladnoće u Pakistanu, do uragana na Atlanskom okeanu. Osim 1996. godine, prethodnih 10 godina su bile u rangu 10 najtoplijih od 1850.

Manje od mesec dana pre nego što je uragan Katrina pogodio SAD, 2005. godine, jedno obimno istraživanje urađeno na Masačusetskom institutu za tehnologiju (Massachusets Institute of Technology) potrvrdilo je naučni konsenzus da globalno zagrevanje čini uragane jačim i razornijim. Veliki uragani koji nastaju u Atlanskom i Tihom okeanu, od sedamdesetih godina prošlog veka za oko 50% su jači i dugotrajniji nego pre toga.[8]

---

[1] Smith, L.: Statistical Trend Analysis in Weather and Climate Extremes in a Changing Climate. Regions of Focus: North

America, Hawaii, Caribbean, and U.S. Pacific Islands. T.R. Karl, G.A. Meehl, C.D. Miller, S.J. Hassol, A.M. Waple, and W.L. Murray

(eds.). A Report by the U.S. Climate Change Science Program and the Subcommittee on Global Change Research, Washington, DC., 2008.

[2] Isto.

[3] Lynch, A., Uotila, P., Cassano, J.: Changes in synoptic weather patterns in the polar regions in the 20th and 21^st centuries, Part 2: Antarctic. International Journal of Climate, 26(9), 1181-1199, 2009.

[4] Yoshimura, J., Sugi, M., Noda, A.: Influence of greenhouse warming on tropical cyclone frequency. Journal of the Meteorological Society of Japan, 84(3), 405-428, 2006.

[5] Al Gor.: Neprijatna istina, planetarna opasnost od globalnog zagrevanja i šta u vezi sa tim možemo da učinimo. London: Wylie Agency, 2008.

[6] Source: Goddard Institute for Space Studies (GISS), NASA GISS Surface Temperature Analysis (GISTEMP) (http://data.giss.nasa.gov/gistemp/); and UNCTAD secretariat estimates, based on EM-DAT: The OFDA/CRED International Disaster database (www.emdat.net), Université catholique de Louvain, Louvain-La-Neuve.

[7] Yonetani, T., Gordon, H.: Simulated changes in the frequency of extremes and regional features of seasonal/annual temperature and precipitation when atmospheric CO2 is doubled. Journal of Climate, 14(8), 1765-1779, 2001.

[8] Studija MIT-a, 2005.

Videti opširnije: Cvetković, V. (2013). Uticaji klimatskih promena na rizik od prirodnih katastrofa. U proceduri objavljivanja. Cvetković, V. (2013). Klimatske promene i nacionalna odbrana. U proceduri objavljivanja.